Ratni slonovi su bili važan element velikih borbi u toku starog i srednjeg veka ali njihovo korišćenje je smanjeno tokom ranog novog veka usled širenja vatrenog oružja.
Međutim, i mnogo pre otkrića vatrenog oružja, vojni umovi su pronalazili načine kako da se suprostave protivniku koji se oslanjao na snagu ratnih slonova.
U tom smislu, formirane su posebne jedinice vojnika naoružanih kopljima sa vrhovima dizajniranih za probijanje debele kože životinja, kao i helebarde. Dalje, vojnici su bacali “čičak”, oružje napravljeno od četiri (ili više) oštrih klinova poređanih tako da jedan klin uvek gleda ka gore. Kada bi slon stao na “čičak”, nastupila bi nepodnošljiva bol.
Pored ovih, konvencionalnih metoda odbrane, neki su koristili i druge, kreativnije načine. Koristeći prirodu slonova, koji se mogu zastrašiti i uspaničiti zbog iznenadnih i jakih zvukova kao i neprijatnih mirisa, sprovođene su interesantne, iako monstruozne procedure.
One su uključivale, primera radi, paljenje živih svinja, kamila ili drugih “prigodnih” stvorova i njihovo gonjenje u pravcu nadirućih slonova. Krici zapaljenih životinja i miris izgorelog mesa je imao zastrašujući uticaj na slonove, koji bi se zbog toga dali u beg.
Slično, branioci gradova su umeli da vežu svinju i da je spuste niz bedeme tvrđave – životinja bi u užasu i bolu vrištala, plašeći i slonove na taj način.
Vreme ratnih slonova je davno prošlo. Ipak, priča o njima je podsećanje na neprevaziđenu sposobnost čoveka da koristi svaku priliku i svaki resurs radi ostvarenja svog cilja. Koliko god to, ponekad, bio krvav cilj.
