Svi đaci Pravnog odeljenja Velike škole poznavali su profesora krivičnog prava Aćima Čumića, gotovo u dušu. Bio je to najžešći i najgrlatiji protivnik namesničke vlade, i svih vlada uopšte. Zato im nije bilo teško da već po njegovom držanju, kada bi kročio u učionicu, zaključe šta ih čeka na tom času. Mladalačkoj, buntovnoj prirodi đaka naročito se dopadalo to što je Čumić, baveći se pored nauke i politikom, svakodnevno grmeo na namesnike maloletnog kneza Milana Obrenovića i predsednika vlade Radivoja Milojkovića. Ali, jednog dana marta 1871. profesor je seo za katedru namršten više nego ikad.
– Vi ste, takoreći, ljudi, već na četvrtoj, poslednjoj godini prava, pa želim nešto da vam saopštim – obratio se Čumić đacima. – Radi se o izborima za predsednika Opštine beogradske. Odlučio sam da se kandidujem za to mesto, ali ne znam kako će namesnici to da prime. Odavno sam ja njima trn u oku! Toliko o tome, a sad da pređemo na novu lekciju…
Slušaoci Velike škole nisu bili studenti u pravom smislu te reči. Nazivali su se đaci, mada su u pitanju bili već skoro potpuno zreli momci, što će se i pokazati. Rektor Josif Pančić, divna i blaga priroda, sa ostalim profesorima na čelu, poželeo je kolegi Čumiću sreću kada je ovaj izabran za predsednika opštine. To je učinio i njegov ogorčeni politički protivnik Radivoje Milojković. Pošto nije mogao u isto vreme da obavlja dve odgovorne dužnosti, Čumić je podneo ostavku na mesto predavača. Nije ni sanjao kakvu to igru igra Milojković, a ovaj je bio zadovoljniji nego ikad. Sve se odvijalo po planu koji je zamislio. U stvari, ne mogavši da udalji ratobornog profesora iz Velike škole, jer je Čumić u svemu bio veoma ispravan, predsednik vlade mu je dopustio da pobedi na izborima, uveren da će ga posle lako najuriti. Dovoljno je bilo da mu podmetne neku sitnicu.
|
Žalbe Steve Turčina |
