Gotovo četiri godine nakon početka potpune invazije na Ukrajinu, cilj ruskog predsednika Vladimira Putina da zauzme Kijev i dalje se čini nedostižnim.
Počelo je kao “specijalna vojna operacija”
Rusija se istovremeno približava mračnoj prekretnici: sredinom januara, Putinova tzv. “specijalna vojna operacija” trajaće duže od sukoba na Istočnom frontu u Drugom svetskom ratu, koji je započeo nemačkom invazijom na Sovjetski Savez 1941. i završio se padom Berlina 1945. godine, piše CNN.
Poznato je da je Putin opsednut Drugim svetskim ratom, a službeno veličanje sovjetske pobede nad nacističkom Nemačkom postalo je ideološko vezivo koje drži rusku državu na okupu. U Putinovoj Rusiji došlo je čak i do rehabilitacije Josifa Staljina, komunističkog diktatora odgovornog za nemilosrdne čistke 1930-ih, koji je kasnije vodio zemlju u onome što Rusi nazivaju Velikim domovinskim ratom.
Ipak, odlučujuća pobeda nad Kijevom i dalje izmiče kremaljskom vođi. Rusija danas kontroliše oko 20% ukrajinske teritorije, procjenjuje se da je rat Moskvu koštao više od milion žrtava, a kao možda najveća uvreda Putinovim ratnim ciljevima, ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski i dalje je na vlasti.
Uprkos svemu, dok se 2025. godina bliži kraju, Putin odaje utisak samopouzdanja, uveren da je vreme na njegovoj strani i da je pobeda neizbežna.
Uoči samita sa indijskim premijerom Narendrom Modijem u decembru, Putin je u intervjuu za “Indija tudej” izjavio da će Rusija “osloboditi Donbas i Novorosiju u svakom slučaju – vojnim ili drugim sredstvima”, čime je udvostručio svoje zahteve za pripajanjem svih ukrajinskih regiona na koje polaže pravo, uključujući i one koje njegove trupe nisu uspele da osvoje.
Promenljivi vetrovi iz Vašingtona
Čini se da je takva ratobornost deo pregovaračke strategije. Putin je sigurno svestan da je američki predsednik Donald Tramp odlučan da postigne dogovor o Ukrajini, a ruski lider čini sve kako bi izvukao maksimalnu korist iz želje Vašingtona da okonča sukob.
Na svojoj godišnjoj konferenciji za novinare, Putin je rekao da je njegova zemlja spremna “okončati sukob mirnim sredstvima”, no istovremeno se pohvalio kako njegove snage “napreduju duž celog ratišta”.
Razlozi za Putinovo samopouzdanje su jasni. Pre svega, nekad jedinstveni zapadni front podrške Kijevu pokazao je ozbiljne pukotine nakon što je Tramp u januaru preuzeo dužnost.
U februaru je američki potpredsednik Džej Di Vens zapanjio evropske lidere na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji govorom u kojem je oštro kritikovao transatlantske saveznike. Tome je prethodila i vrlo javna kritika Zelenskog od strane Trampa i Vensa u Ovalnom kabinetu.
Novi Putinov uspeh na Aljasci
Nekoliko meseci kasnije, Kremlj je zabeležio još jedan PR uspeh samitom u Enkoridžu na Aljasci između Putina i Trampa. Iako sastanak nije doveo do otapanja američko-ruskih odnosa, za Putina je bio više od prilike za fotografisanje: ruski predsednik dobio je na vremenu u svom neumoljivom ratu iscrpljivanja protiv Ukrajine.
Međutim, Putinova očita nespremnost da se ozbiljnije angažuje u mirovnim naporima nakon Enkoridža na kraju je testirala Trampovo strpljenje. Poziv za drugi bilateralni samit u Budimpešti je propao, a Trampova administracija uvela je sankcije dvema najvećim ruskim naftnim kompanijama. Američki predsednik, koji često hvali Putina, izrazio je frustraciju svojim ruskim kolegom.
Ruske “crvene linije”
Na kraju godine, Putin i dalje izgleda kao glavna prepreka dogovoru. Dok je Zelenski prošlog vikenda bio na sastanku sa Trampom u Mar-a-Lagu kako bi razgovarali o revidiranom mirovnom sporazumu, lider Kremlja je taj sastanak popratio sopstvenim telefonskim pozivima američkom predsedniku.
Čini se da se ruski stav o mirovnim pregovorima sada stvrdnjava. U razgovoru sa Trampom u ponedeljak, Putin ga je obavestio o navodnom ukrajinskom napadu dronom na njegovu rezidenciju Valdai, što je ruskoj državnoj agenciji preneo pomoćnik Kremlja Jurij Ušakov. Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov takođe je izrazio ogorčenje zbog navodnog napada – koji je Zelenski odbacio kao “potpunu izmišljotinu” – rekavši da će se “ruska pregovaračka pozicija revidirati”.
Neki posmatrači Kremlja skeptični su da će Putin prihvatiti dogovor koji bi prešao bilo koju od njegovih “crvenih linija”. Oblici takvog dogovora još se naziru, ali ruska strana odavno je jasna oko glavnih spornih tačaka. Nedavno ih je ponovio zamenik ruskog premijera Sergej Rjabkov u intervjuu za ABC njuz: nema predaje bilo koje ukrajinske teritorije na koji Moskva polaže pravo i nema NATO snaga na tlu Ukrajine nakon završetka rata.
Raspoloženje u Rusiji teško je proceniti – kritikovanje vojske može vas odvesti u zatvor – a privreda se, uprkos usporavanju rasta i ukrajinskim napadima na energetsku infrastrukturu, i dalje drži. Ipak, Putinov neosporan stisak vlasti daje mu prednost u svakom mirovnom procesu.
Groblja širom Rusije možda se i dalje pune žrtvama rata, ali nijedan parlament ga ne može pritisnuti, nijedna politička opozicija ga ne ugrožava, a očito pasivno stanovništvo znači da može nastaviti svoj rat protiv Ukrajine.
