O. Đoković
Lepo je među svojima: Nada, Zoran, Suzana, Jela, Miroslav, Rade, Dragica i Marija

Vrata do vrata, ne možeš da ih mimoiđeš. Ulaziš u Crkvu Sv. Save u ulici Simplon i baciš pogled na restoran Kod Suzane. Uvek se u crkvi zatekne poneki vernik i uvek je Kod Suzane poneki gost, ubrajajući i sveštenstvo koje počesto svrati na druženje i domaću trpezu. A gazdarica Suzana Reljić ovako razlaže:

– Hit su ćevapčići. Potom, sarma. Pa, pečenje, čorbe, gibanica, burek. A najviše se piju pivo, vino, domaća rakija, konjak.

Za stolom pored šanka Lazarevčanka Nada Vasiljević, hitro dobacuje:

– I kafa. Srbi piju mnogo kafe. Suzana mi je komšiluk, ja penzionerka, pa me svako jutro dočekaju kafom. Dobra im je kafa, prava!

Uđeš u crkvu. Prislužiš sveću. Tišina. Molitvena tišina. Osetiš se opušteno, nikad niko iz cvrkve nije izašao ljut, natmuren, nervozan.

A već neko vreme hram Sv. Save se ubrzano prolepšava i lepotom bogati. Zidovi okićeni prekrasnim freskama. Radilo se po etapama, pa sve što je „nebesko“, tačnije na plafonu završeno. Preostaju još bočni zidovi. Ovu oslikanu duhovnu lepotu radili su beogradski freskopisci, isti koji oslikavaju i beogradski Hram Svetog Save, a sve troškove snose pariski donatori, vernici, pravoslavci, Srbi.

Neki u šali kažu de je restoran Kod Suzane produžena ruka crkve Sv. Save. Zato što se tu svaki gost oseća opušteno, ni nema negativne energije, jedino što, za razliku od crkve, nema tišine, odnosno, što je veća buka i što je više smeha, to je provod duži i bolji.

U vikendu na Zadušnice kroz crkvu je prošlo mnogo vernika, prisluženo je na hiljadu sveća, kanula je i poneka suza, a Kod Suzane se smenjuju društva.

– Vikendom i neradnim danima bude više od stotinu mušterija. Većinom je to isto društvo. Tu smo matica u malom – prijavljuje Suzana, već 30 godina gazdarica istog restorana na istom mestu.

Jela Jovanović je poreklom iz Like i sa Kosova. Analizira:

– Ovde je mnogo dobra kuhinja. A i sve drugo je u najboljem redu. U znak zahvalnosti Suzana nekad dopusti da je poljubimo, nekad neće. I to je u redu, ima pravo da bira.

Iz Inđije je Zoran Pudža, „Vesti“ mu u ruci, ne propušta nijedno slovo, ni najbolji lektor i korektor mu nisu ravni.

Hoće i Rade Obradović nešto da kaže:

– Kad se ne radi, onda nam je radno mesto u kafani Kod Suzane. Zbog društva. Ne trepneš, a vreme prođe. Ali nemoj napisati da se pogrešno shvati, nismo mi pijanci, nismo od te sorte, mi samo volimo da budemo među svojima i u dobrom raspoloženju.

U uglu, uz izlog ili, bolje, rečeno, u izlogu, za stolićem dimenzija dečjih igračaka, stalni inventar čini bivši Sarajlija Neven Luledžija. On uz svoju kafu i cigaru. Sam za sebe. Ćuti. Teku dani.

Neko se seti da će uskoro početi tenis, finale, Novak igra.

I rasturiše se Suzanini klijenti. Odjuriše Novaka da gledaju.

Odmor za Žaklinu

Trio Žaklina (predstavlja se kao: „Hrvatica iz Županje“) i Zoran Milošević (Beograđanin) su sa psićem Čarlijem. U crkvi Sv. Save su redovni vernici, a Kod Suzane revnosni gosti.

– Istina je, mi prvo na božju službu, a zatim na ručak Kod Suzane. Supruga mi je izvanredna domaćica, nema joj ravne kuvarice, da ima restoran, uveren sam, dičila bi se sa najmanje tri Mišlenove zvezdice (zvanična priznanja za najbolje restorane), ali kako svaki dan kuva, dovedem je ovde da predahne. E što sam ja dobar muž, malo je takvih! – vedro ispriča Zoran.

Rambo, kapiten za šank

– Hajde, sad nas slikaj! – dobacuje Rambo.

On ne bi da kaže kako se zove, smatra da mu je Rambo „pravo ime i prezime“, a i da je poznatiji pod tim nadimkom. Uz to je i najrazgovorljiviji. Radost iz njega isijava.

– Svi su mi gosti dobri, ipak, ponajbolji su Rambo i Rade. Istom snagom vole oni život i kafanu – kaže Suzana

Rambo i dodaje:

– Volimo sve što vole mladi. A volimo i mlade devojke. Onako, za gledanje, jer nam kod njih ništa drugo ne bi prošlo.

Za šankom je i Dejan Milutinović, poreklom iz Batočine.

– Naglasi obavezno: Šumadinac. Ovde sam nedeljom. Naručim u maloj čašici domaću rakijicu. Ovo ti je naša baza. Ulogu kapitena dodelili smo Rambu, na primer, kapiten za šank. Osam godina redovno navraćam i naučio sam da nam svima prija Rambova pozitivna energija i njegova vidljiva ljubav prema svakome. Važno je da ovde niko ni prema čemu ne ističe lični interes, ko hoće da traži bilo kakvu korist, a to je danas moderno, neka ne dolazi Kod Suzane. Ovde prolazi samo opušteno – u dahu izgovora Dejan.