Sa uživanjem sam radio “Montevideo”

Branko Đurić kao Pako i Predrag Vasić kao Stanoje u filmu "Montevideo, vidimo se"
 

– U pitanju je potresna priča o ratnom i posleratnom događanju i ljudima koji su morali da napuste svoje kuće i usele se u tuđe. Priča ima dosta zajedničkog sa događajima sa naših prostora – kaže Đurić.


Koliko vam je uloga u filmu Anđeline Džoli "U zemlji krvi i meda" otvorila vrata za karijeru u inostranstvu?

– Vrata mi je zapravo otvorio film "Ničija zemlja" Danisa Tanovića, koji je 2002. godine dobio Oskara za najbolji film van engleskog govornog područja.


Film Džolijeve naišao je na oštre kritike u Srbiji. Da li ste imali nekih problema i da li ste još u kontaktu s njom?

– Nisam baš bio u toku, jer sam u to vreme bio na snimanju u inostranstvu, ali sam čuo da film nije baš najbolje prošao na "domaćem tržištu". A sa Anđelinom povremeno razmenim po koji mejl.

 

Ipak, čini se da vas je publika najviše zavolela u ulozi Paka u filmu i seriji "Montevideo – vidimo se". Koliko je film poligon za pomirenje na prostoru bivše Jugoslavije?

– Ja ne gledam tako na te stvari. Ne igram ja Hrvate, Italijane, Bosance, Albance već ljude sa svojim problemima, željama, ljubavima, strastima… Ništa mi ne znači koje nacionalnosti su likovi koje glumim. "Montevideo" je bilo jedno od mojih najlepših snimanja ikada. Radili smo i družili se dugo i kvalitetno. Uživali smo na snimanju i u pauzama, a užitak je postao još veći kad sam video kako je publika dobro prihvatila film. S Bjelom sam dugo prijatelj i srećan sam što sam radio s njim. Dokazao je kako još može da se napravi veliki film.

 

Internacionalni glumci

Da li umetnost može pobediti posledice rata čiji su se ožiljci osećali u jugoslovenskoj kinematografiji?
– Razlika je u tome što smo ranije imali jednu kinematografiju, a sad ih imamo šest. To i nije tako loše, pogotovo činjenica da smo svi iz naše generacije postali odjednom "internacionalni umetnici".

 

Vaša supruga Tanja je glumica i često priznajete da je bolja od vas. Da li ona peva?
– Da, i to vrlo uspešno. Jednom je predstavljala Sloveniju na Evrosongu.

Da li vaša deca imaju talenta za glumu ili muziku?
– Sin je već kao dete igrao glavnu ulogu u jednom slovenačkom filmu. Starija ćerka ovo leto ide u Njujork u glumačku školu, a i najmlađa pokazuje sklonosti za glumu. Trudim se da što više vremena provedem sa porodicom i prijateljima. Imam sreću da se većina mojih prijatelja bavi ovim poslom tako da često možemo da spojimo prijatno s korisnim.


Kako reaguju obični ljudi kada vas vide na ulici? Da li vam prilaze?

– I ja sam samo običan čovek i srećan sam kad mi prilaze, i obični i neobični ljudi.

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime