Naš dobro poznati pesnik i pisac Jovan Dučić zapisao je: “Čovek zna samo za dubinu i gorčinu nesreće koju je sam doživeo, kao i za težinu bolesti koju je sam preboleo, ali niko ne zna nesreće ni bolesti koje drugi podnose.” Sa ovom konstatacijom, možemo se u potpunosti složiti, jer gotovo nikada ne bismo ni doznali sa kakvom nesrećom se odnedavno suočava i invalid Milan Kojičić (40) iz Beograda, da nije bilo dobrih ljudi iz njegovog okruženja zabrinutih za njegovu budućnost. Uputivši nas na ovog mladića, reporteri “Vesti” zaputili su se kod njega, kako bi “iz prve ruke” čule nešto više o njegovim nevoljama, ali i sami se uverili u reči njegovih dobročinitelja komšija. Predusretljivi Milan, dočekao nas je na ulazu zgrade u ulici Palmira Toljatija 54, pokazujući nam umrlicu osobe koja mu je bila sve. Na sam pomen majčinog imena, reči mu zastajkuju u grlu. Jasni znaci tuge, ne snalaženja u svakodnevnim aktivnostima, bili su očiti i jasni pri samom ulasku u stan. Njegove muke, zapravo su počele već od samog rođenja, kada je ustanovljeno da neće biti kao i sva druga deca, da neće videti na jedno oko, a samim tim da će ga ga predrasude pratiti gde god se okrene. Zato je posebno težak životni udarac za ovog mladog čoveka, momenat kada je ostao bez majke Desanke, jedinog životnog oslonca da se bori sam sa teškom svakodnevicom, bez posla i ikakvih primanja. Sahranu i sve druge propratne troškove, znajući za njihovu situaciju, podnele su plemenite komšije.
– Za svoje komšije imam samo leči hvale. Pomogli su mi u najtežoj životnoj situaciji i sada se trude da me ne ostave na cedilu. Evo i sami možete videti koliko su mi slatkiša i raznih drugih namirnica doneli da imam za Vaskrs. I ova novogodišnja jelka je njihov dar. Pomažu mi čak i komunalije da nekako namirim – kaže nam Milan i pokazuje stan, koji nesumljivo zahteva ozbiljne popravke, ali i pomoć u održavanju.
Raznizan pod, jelka sa ukrasima koja još nije sklonjena, pokvarena veš-mašina i televizor, stvari poređane svuda, više su nego jasan znak da je Milanu pomoć preko potrebna.
– Dobre komšije mi kuvaju i donose hranu svaki dan, jer sam ostao bez ičega. Pripremili su mi i pregršt poklona pred Vaskrs, ali ne mogu da očekujem da mogu da reše sve moje probleme – podelio je Milan sa novinarima “Vesti”.
Gubitak majke sa kojom je delio koru hleba, mnogo je teško pao Milanu. Kako kaže, najgore mu je kad padne mrak i ostane sam u stanu sa svojim mislima koje više nema sa kim da podeli. Desanka više nije tu da ga zaštiti svojom ljubavlju i brigom, a to se sve poput noževa zariva u njegovo osetljivo srce.
– Svako ima svoju muku i gleda sebe što se kaže i ja to vrlo dobro znam. Zato i ne mogu da očekujem da će komšiluk stalno brinuti o meni, niti da mi mogu pomoći u krupnim stvarima. Prezahvalan sam i za sve što su do sada učinili za mene, znam da je to i zbog majke koja se uvek trudila da bude odlična komšinica. Ipak, ostaje pitanje, kako dalje… – skrušeno će Milan Kojčić kome su zbog pretrpljenog stresa počele da otiču noge.
Odlazimo od njega sa strepnjom, jer ne znamo kako će ovaj mladić slep na jedno oko i sa drugim zdravstvenim boljkama moći sam. Svaka pomoć mu je i više nego dobrodošla, a posao možda i najpresudniji, da kako tako nastavi svoj život bez bojazni da će gladovati i ostati bez krova nad glavom.
Penzija pod znakom pitanja
– Činjenica je da smo moja majka i ja živeli od njene skromne penzije koja je iznosila oko 150 evra i kada nas je zadesila poplava u stanu, nastalu štetu nismo mogli da saniramo. Sve što je u stanu dotrajalo, nismo mogli da popravimo. Ja sam se trudio da nađem bilo kakav posao, ali sve što bih i dobio, nije dugo trajalo. Završio sam školu za slepu i slabovidu decu u Zemunu, a potom i PTT školu. Radio sam povremeno sitne poslove, ali već duže vreme ne mogu ništa da nađem. Svi kažu, ne može on, slabovido je lice. Teško je nositi se sa tim. Neće ljudi da zapošljavaju osobe poput mene, iako mogu da sortiram robu što sam već radio, da radim na kompjuteru ili nešto slično. Predao sam i papire u PIO fondu za porodičnu penziju da je nasledim, čekam to rešenje, ali pitanje je šta će od toga biti… Mama je kupila stan na kredit od vojne banke dok je radila i to je njena jedina zaostavština. Imam krov nad glavom, ali nemam od čega da živim – iskreno će Milan.
Sam u svojoj muci
Milan Kojčić od porodice skoro da nema nikog. Ima samo tetku, maminu sestru koja živi daleko, stara je i bolesna, pa od nje ne može ni da očekuje pomoć.
– Voleo bih kada bih bar mogao da stavim laminat, zamenim polomljeni prozor na terasi koji su mi polomila deca igrajući se loptom i okrečim malo prostorije. Sve to mnogo košta i ja sam toga svestan. Nadam se da će se naći neko ko bi mi pomogao da to i ostvarim na bilo koji način, a posao je tu na prvom mestu – kazao je Milan.
Kontakt
Plemeniti čitaoci “Vesti” koji mogu i žele da pomognu Milanu Kojčiću da reši bar neku muku, mogu stupiti sa njim u kontakt putem telefona na broj: +381 62 197 22 99 i u dogovoru sa njim uputiti pomoć. Na usluzi je, kao i uvek, Redakcija “Vesti”.
