U Dejtonskom mirovnom sporazumu nema ni jednog slova o tome ko je bio agresor, a ko je napadnuta strana, kaže profesor prava Radomir Lukić, najmlađi član delegacije Republike Srpske na pregovorima u Dejtonu, komentarišući izjavu Željka Komšića i Šefika Džaferovića da je “Srbija potpisnica Dejtonskog sporazuma kao – agresorska strana”.
Ako je u BiH bilo agresora onda su to bili muslimani i Hrvati koji su izvršili agresiju na ustavno uređenje BiH i ustavno uređenje ondašnje Jugoslavije, dodaje profesor Lukić, smatrajući pri tom da je iz više uglova, izjava Komšića i Džaferovića, na loš način – interesantna.
U Dejtonskoj sporazumu nema agresora
– Odgovarajući na zaista neutemeljenu i ničim obrazloženu tvrdnju mogu samo da kažem da se Dejtonski mirovni sporazum nije bavio time ko je agresor, ako agresora uopšte ima, a ko je napadnuta strana – objašnjava Lukić.
Dejtonski mirovni sporazum je, dodaje on, pošao od činjenice da su postojale tri zaraćene strane u bivšoj Socijalističkoj Republici Bosni i Hercegovini i da one između sebe treba da zaključe mir.
– Pre toga su uspeli da pomire muslimane i Hrvate i u Vašingtonu, sporazumom između njih, stvorili Federaciju BiH koja je bila pregovarač u zaključivanju aneksa mirovnog sporazuma u Dejtonu – kaže Lukić.
Jedan od učesnika u zaključivanju ovog mirovnog sporazuma bila je i Republika Srpska, naglašava on, a u Dejtonskom sporazumu nema ni jednog slova o tome kako je počeo građanski rat, nego se navodi samo način na koji se građanski rat završava i način na koji BiH ulazi u mirnu fazu svog daljeg razvoja.
Srbi nisu napali sami sebe u BiH
– Na, rekao bih, egzotičnu tvrdnju Džaferovića i Komšića koja i priliči njihovom političkom netalentu i političkoj neodgovornosti, navešću primer da su generacije Lukića, dakle moje familije, rođene u SR BiH, i da mi sigurno nismo izvršili agresiju sami na sebe. Ako je u BiH bila neka agresija, onda je to bila agresija muslimana i Hrvata od 1990-1992. godine na ustavno uređenje BiH i ustavno uređenje ondašnje Jugoslavije – napominje on.
Oni su, naime, to ustavno uređenje pogazili na najgrublji mogući način i to je jedina vrsta moguće upotrebe reči agresija u ovom slučaju.
– Njihova podsvest koja bi htela da kaže da su agresiju na BiH izvršili Srbi iz BiH i Srbija je neosnovana. Jer, nije Srbija imala bilo koga sa ove strane Drine od svojih formacija, a ako su Komšić i Džaferović mislili da će Srbi da kleknu pred njima i da ih mole da sa njima žive i da ih poštede onda su se prevarili. Mi smo se borili za svoje gole živote, za svoje individualno ljudsko dostojanstvo i nacionalno i ljudsko dostojanstvo i da kao narod opstanemo na političkoj sceni BiH – zaključuje Lukić.
Egzotične izjave Komšića i Džaferovića
Komšić i Džaferović su zbog hapšenja prilikom ulaska u Srbiju državljanina BiH Edina Vranja, za kojim postoji raspisana poternica da je počinio ratni zločin, optužili vlast u Srbiji da „zloupotrebljava princip univerzalne nadležnosti u procesiranju ratnih zločina“, kao i da hapšenje Vranja „predstavlja novi u nizu sračunatih progona nad građanima Bosne i Hercegovine.“
Džaferović i Komšić tvrde da je „cilj srpskih vlasti da „revidiranjem istine o ratu u Bosni i Hercegovini izjednače zaraćene strana kada je reč o počinjenim zločinima, dodajući da je „Srbija potpisala Dejtonski sporazum kao agresorska strana.“
Ко се дави хвата се и за сламку.
Алахове војнике и цинике.