U MIRU: Staljin i Sergej Kirov
Pravo prezime Sergeja Mironoviča Kirova bilo je Kostrikov. Rođen je 27. marta 1886. godine u mestašcu Uržima u Vjatskoj guberniji, kasnije Kirovskoj oblasti. Otac, Miron Ivanovič, bavio se zemljoradnjom sve do smrti svog tasta, u čijoj su kući živeli, a onda zemlju dao u zakup i okrenuo se građanskom životu. Ubrzo se propio, ostavio ženu i troje dece i otišao na Ural. Serjoži je, kada je imao sedam godina, umrla majka Katarina, pa je o njemu i sestrama brinula baba po ocu. Pošto je jedva sastavljala kraj s krajem, ona je unuka dala u crkveno sirotište. U jedanaestoj godini dečak se upisuje u gradsku školu i završava je 1901. sa dobrim uspehom. Babuška je, prema sećanjima sestre Ane, bila ponosna na uspeh svoga unuka i često ponavljala: "Oh, Kaća, Kaća, kako bi ti bila presrećna da možeš da vidiš svoga sina!"
Rasadnik pobunjenika
Pošto para za dalje školovanje nije bilo, nastavnica Julija Konstatinova je, videvši pred sobom pametnog, marljivog, talentovanog i disciplinovanog dečaka, uputila molbu Gradskom savetu da se Sergeju Kostrikovu odobri stipendija. Dečak je poslat u Kazanj, u Srednju mehaničko-tehničku školu. Bio je to grad u kojem su se širile napredne ideje i formirali mnogi revolucionari.
Tako je bilo i sa Sergejom. Kada je 1904. stekao diplomu mehaničara, vratio se kod babuške, ali nije hteo u fabriku, nego na univerzitet. Babuški se to nije dopalo, jer je očekivala da unuk počne da radi i pomogne ih, ali se sedamnaestogodišnji Sergej na to nije obazirao. Otputovao je u Sibir. Našao se u gradu Tomsku gde je mogao i da radi i da studira. Sibir je u to vreme bio rasadnik prognanih socijaldemokrata, koje je carski režim poslao u pustoš, da ohlade usijane glave. Kirov je brzo postao član ilegalne socijaldemokratske organizacije, da bi se već u januaru 1905. našao među organizatorima uličnih demonstracija. Zbog toga je prvi put uhapšen. Iako je u zatvoru proveo malo vremena, hapšenje je značilo veliko priznanje u biografiji svakog revolucionara. Odmah je u Tomsku krenuo da stvara tajnu štampariju. To ga je preporučilo za izbor u Gradski tomski komitet RSDRP (Ruska socijaldemokratska radnička partija) sa zadatkom da organizuje partijski život na stanici Tajga, sabirnom mestu političkih izgnanika. Početkom naredne godine ponovo je uhapšen pa pušten, jer nije bilo dovoljno dokaza, ali je od tada stalno morao da se javlja policiji. Iako se na sve načine trudio da sakrije rad na ilegalnoj štampariji, policija je u januaru 1906. ipak otkrila šta se krije pod zgradom Gradske tipografije. Ovoga puta, Sergej je izveden pred sud i poslat na trogodišnju robiju, koju je, prema sopstvenim rečima, iskoristio za samoobrazovanje. Po izlasku iz zatvora napušta Tomsk i seli se u Novonikolajevsk, današnji Novosibirsk, gde stupa ponovo u vezu sa socijaldemokratama. Dobija zadatak da u Irkutsku obnovi ćeliju i poveže je sa ostalim oblasnim ograncima koji su u dubokoj ilegali preživeli progone. Posle šest meseci provednih u tom gradu, Sergejov policijski dosije je bio toliko debeo da njegov tajni rad, i pored sveg opreza, nije mogao da ostane nezapažen. Da bi izbegao sigurno hapšenje, beži iz Sibira na jug, u Vladikavkaz. Verovao je da tamošnjoj policiji neće biti poznat. Zaposlio u listu "Terek", kao mehaničar, a u redakciji je obrazovao kružok koji se postepeno širio novim aktivistima. Krajem avgusta 1911. Sergej Kostrikov je uhapšen četvrti put, na osnovu poternice iz Tomska, i tamo je odležao još šest meseci kazne. Sledeće godine vraća se u Vladikavkaz i u aprilu objavljuje članak koji prvi put potpisuje pseudonimom "Kirov". "Kum" je bio Aleksandar Solodov, koji ga je upozorio da njegovo pravo prezime policiji suviše "bode oči". Na Kavkazu je Sergej Mironovič nastavio, sada kao Kirov, da radi na revolucionarnoj propagandi. Organizovao je radničke štrajkove, mitinge, manifestacije.
Na njegov podsticaj otvorena je nedeljna škola za fabričke radnike pod nazivom Alagir. Bavio se publicistikom, žestoko udarajući po korumpiranom reakcionarnom režimu. Proputovao je ceo Kavkaz osnivajući kružoke u mestima u kojima do tada nije bilo revolucionarnih ideja.
Kad je izbio Prvi svetski rat, Kirov se sklanja od mobilizacije u Grozni, u severnom Kavkazu, i postaje lider partijske organizacije Vladikavkaz. Ugled mu je narastao dotle da su ga pozivali u Rostov na Donu, Tbilisi i Baku da bude profesionalni politički radnik. Ponude je morao da odbije jer u tim mestima nije mogao da nađe posao od kojeg bi živeo. Ostao je na severnom Kavkazu rasturajući zabranjenu štampu i literaturu u raznim mestima. Njegova aktivnost je primećena, ali ovoga put kod boljševika. Kirov po nalogu visokih funkcionera biva pozvan, početkom 1917. godine, u Petrograd. U prestonici je i zvanično postao boljševik. Tu je dočekao Oktobarsku revoluciju, kao delegat na Drugom sveruskom kongresu Sovjeta. Kada je uskoro izbio građanski rat između "crvenih" i "belih", Kirovu je dodeljen zadatak da organizuje boljševičke jedinice za borbu protiv kontrarevolucionara koji su na Kakvkazu bili veoma snažni.
|
Kazna zbog nameštaja Pojedini izvori govore da je tokom građanskog rata Sergeju Kirovu jedva bilo ravnih po smelosti, ali i okrutnosti. U Astrahanu je zaveo boljševičku vlast uz dosta krvi i prekih suđenja, od kojih je stradalo oko 4.000 ljudi. Kada je jedan pripadnik stare buržoazije uhvaćen da sakriva svoj nameštaj, Kirov je naredio da se krivac strelja.
Krvavi red Nema sumnje da je Staljin u Caricinu obavio veliki posao na zavođenju reda u pozadini i na frontu, i na snabdevanju namirnicama u industrijskim centrima Rusije. Međutim, Staljin je već tada izabrao masovni teror kao osnovno sredstvo za zavođenje tog "reda". On je Lenjinu pisao: "Teram i psujem sve, koga god treba, nadam se da ću ubrzo srediti ‘situaciju’. Možete biti sigurni da neću poštedeti nikog, ni sebe ni druge, ali hleb ćemo im ipak dati." |
U maju i u novembru 1918. godine boravio je u Moskvi da bi organizovao korpuse za borbe u Zakavkazju i Astrahanu. Dogurao je do predsednika Vojno-revolucionarnog komiteta astrahanskog kraja, a već 1. decembra 1919. godine mogao je da obavesti Lenjina da je kontrarevolucija u njegovim "parohijama" uništena. Sredinom 1920. godine dolazi u gruzijski grad Tbilisi, u svojstvu političkog predstavnika ruske federacije, da bi se obračunao sa menjševicima, čiji je uticaj sve više rastao. Pored Gruzije, delovao je i u Azerbejdžanu. Učestvovao je na raznim republičkim partijskim kongresima, da bi na jednom od njih, krajem 1921. godine, bio izabran za sekretara Komunističke partije Azerbejdžana.
Staljinov dužnik
U to doba, Kirov je bio prijatelj sa Staljinom, koga je još u maju 1918. godine, u vezi sa nestašicom hrane u Moskvi i u centralnim gubernijama Rusije, Sovnarkom imenovao rukovodiocem za pitanja snabdevanja na jugu Rusije, dajući mu odrešene ruke. Staljin je otputovao u Caricin i tamo zatekao gužvu i haos. Malo pomalo, prisvojio je i sve glavne vojne funkcije na severnom Kavkazu. Pošto se Kirov pokazao kao odani Staljinov čovek, Staljin ga je 1926. nagradio položajem sekretara Lenjingradskog odseka Komunističke partije. Za člana Politbiroa, najvišeg partijskog kolektivnog tela, postavljen je 1930. godine. Ubrzo je na 17. kongresu Partije izabran za sekretara Centralnog komiteta. Popularnost Sergeja Mironoviča Kirova nastavljala je da raste, prvenstveno zbog činjenice da je predstavljao umereno krilo Partije, ono koje je, nasuprot Staljinu, dopuštalo postojanje unutarpartijske opozicije.
