youtube.com/APArchive
Slobodan Milošević

Slobodan Milošević se na srpskoj i političkoj sceni pojavio kao vođa sposoban da izađe na kraj sa izazovima, za koje je narod osetio da mu predstoje. Dočekan je s pesmama. 

„… Sinoć Karađorđe kroz Topolu prođe,
nije Đorđe mogao da prođe,
on je Slobu poslao narodu…“

Ovo je bila jedna od pesama. Mlad (49), uredan, dostojanstven, odvažan, sa izraženim ponosom i prkosom, sa očinskom zabrinutošću, u njemu je uočen pojedinac, jači od svih iskušenja i sa osloncem na slavnog pretka. To nije bilo dovoljno, morao je da pretekne i prethodnika čiji je duh lebdeo:
„Drug je Tito ustao iz groba,
sad se zove – Milošević Sloba…“

Buđenje starog duha

Sa Slobom, život je postao pesma, uostalom sve što se važno događa, „opevano je ili neopevano“. Svojom pojavom, Milošević je nosio slatke iluzije o slobodi pojedinca i društva („niko ne sme da vas bije“), ali i budio i podsticao nacionalna osećanja koja su bila usmerena ka državnom. Da li spontano ili unapred planirano (mišljenja podeljena), izvukao je iz bunkera srpski nacionalni ponos, koji su komunisti decenijama pokušavali da zatru.

Taj novi – stari duh nije proizveo Milošević, upravo je bilo obrnuto. Nacionalno se teško zaboravlja, čovek ćuti (ako je prisiljen), ali ne zaboravlja, „sakrije“ se iza ćutanja i pamti. A svi ljudi prolaze, na svoj način, kroz struje nacionalizma.

Ko manje, ko više bude fanatičan. U vreme Drugog rata, kada su komunisti bili najčistiji i najodaniji ideji „bratstva i jedinstva“, Hrvatu Vladimiru Bakariću se nešto omaklo. Oglasio se konstatacijom da se u svakom srpskom komunisti, ako se jače „zagrebe“ ukazuje Sveti Sava.

Milošević nije „grebanjem“ tražio pristalice, ogrebani i neogrebani našli su njega! Na 600-godišnjicu Kosovske bitke, na Vidovdan 1989, došlo je do erupcije. Vidovdanski sabor na Gazimestanu bio je do tada neviđena i neopisana „psihijatrijska seansa“.

Imidž velikana

– Vidovdansko okupljanje, svojom brojnošću i kohezionom silom koje je milion ljudi držalo na okupu, zatekla je analitičare duha i nauke, okončano je bez smrtnog ishoda i ekscesa. U čemu je bila tajna?

Kosovski arhetip i mitovi kosovskih junaka, postali su „sastavni deo mentalnog habitusa“ ljudi srpskog etnosa, tvrdi psihijatar i filozof Jovan Striković. Oni su okupili srpski etnos na jedno mesto, pod jednim parčetom neba, okupila ih je ista sudbina koja ih je uvek okupljala od Kosova naovamo. Saborom na Gazimestanu, Milošević je obezbedio i jedan važan uslov iz srpske tradicije: kao prethodnik iz ovog „kosovskog boja“ stekao je imidž Karađorđa, Miloša, kralja Aleksandra, Tita…..

Vidovdanski odjek je bio snažan i od njega se nisu čuli drugi glasovi, ni oni koji su u tradiciji i krvi svojih otaca nosili kosmopolitizam koji je najviše bio ugrađen u kulturi Srbije. Narod je masovno prešao iz faze „aktivnog tugovanja“ u fazu „agresije“. Te faze su se kod Srba smenjivale i prenosile generacijski.

I posle ovolikih godina, brojni analitičari se upinju da dokažu da je sve to bilo delo Slobodana Miloševića, što nikako nije tačno. On je samo koristio ono što mu se naturalo, uzdigao je autoritet i neprikosnovenost vođe. Proglašen je lavom koji je predvodio krdo volova – što ne odgovara istini – piše Đuro Zagorac u knjizi „Slobodan Milošević – lične, političke i sudske drame“

Melem i ljuta trava

Da je blagovremeno uočio opasnost da se preko SFRJ trese i srpska kuća, svedoči i njegov pokušaj obraćanja javnosti putem knjige – Godine raspleta – u koju je sažeo svoje govore i dao da se objavi 1989. Upozorenje da mu je „prerano“ za knjigu, nije uvažio. Tvrdio je da mora da „pokaže“ svima, pre svih Slovencima i Hrvatima, da je on istinski Jugosloven i da njegova zalaganja za ustavnu i ostale reforme u Srbiji, nikog ne ugrožavaju – naprotiv.

Na saveznom nivou su takođe shvatili da je ugrožena strategija – „i posle Tita Tito“ – ali su taj osećaj tajili. Prva žestoka kritika, prema saznanju autora knjige Đure Zagorca, izgovorena je daleko, u jednoj kuhinji našeg diplomate u Pekingu. Tamo se, posle Osme sednice, zatekao u gostima Aleksandar Grličkov, dugo vremena prvi partijski strateg za međunarodne odnose.

Grličkov je političkom savetniku naše ambasade, Draganu Miljaniću, šaputao: „Slobodan Milošević je najveći vlastoljubac koji se pojavio u vrhovima KPJ i SKJ. Sa njim mi ulazimo u tunel bez svetla…“ Da li je ovaj Makedonac, Miloševića snimio „trećim okom“ ili je iz njega progovorila zavist?

Na drugoj strani Jakov Blažević, hrvatski revolucionar-veteran, bio je oduševljen Miloševićevim usponom.

– To je jedini političar koji može da obnovi izvornu KPJ – govorio je Blažević. A pojedine naglaske iz Miloševićevih javnih nastupa brojni su videli kao melem, na moguću, ljutu travu retki su i pomišljali.

Uticaj supruge Mire

Na politiku Slobodana Miloševića najviše je (i jedino) uticala njegova supruga Mira Marković. Njenim doprinosom bio je ushićen. Zna se pouzdano da ga je ona poticala da se odriče ratobornih Srba, ma gde bili i kakve ciljeve imali. Od onih koji su sa njim dogovarali i odlučivali, moglo se čuti često da je Slobo neodlučan. Sve što dogovore kod njega, a naročito petkom, posle vikenda se menjalo.

A njih, među kojima i Radovana Karadžića, Mira nije mogla očima da gleda niti na telefon sluša. Na tom planu ga je kočila, ali gas mu je dodavala kad je u pitanju politika o državnoj i neprikosnovenoj suverenosti i pravu na „svoj put“ razvoja. A upravo zbog ove politike, Srbija je više ispaštala, nego zbog ratobronosti delova svog naroda.

U politici koju su kreirali, istrajavali su do poslednjeg trena. Ako ih je išta činilo odvažnim, onda je to bilo upravo istrajavanje u odnosu na globalizaciju, surovu integraciju sveta, po konceptu Amerike i njenih saveznika.

SUTRA – Slobodan Milošević – lične i političke drame (14): Strah od srpskog vođe

Izvor:

Nada S. Jakšić

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime