EPA
Rezidencija kao arena: Milošević se, ipak, predao bez otpora

Aprilska zora iz Kosova Polja, 1987, Slobodana Miloševića je podarila Srbima kao predvodnika, mogućeg “spasioca”, dok ga je jedna martovska zora, četrnaest godina kasnije ponovo “zagrlila”, ali sa dedinjskog brda, iscrpljenog i iznurenog, ispratila u “smiraj” zatvorske ćelije. Miloševićeva odluka da krene bez pružanja otpora, propraćena je pucnjavom. 

Užičanin Desimir Milovanović, penzioner, nije mogao da podnese ono što je na televiziji čuo i video, i pucao je, ali u svoju glavu – piše Đuro Zagorac u knjizi “Slobodan Milošević – lične, političke i sudske drame”.

– Milošević i njegovi su skontali da se, kao ucenjena glava, mora skloniti na sigurno mesto, koje će biti neosvojivo za privatne vojske. Mislio je da će na takvom mestu biti i “najlakši” za novu vlast, najmanji teret. Sve ukazuje da uopšte nije računao da će se prvo suočiti sa pobednicima petooktobarskih izbora. Bio je obuzet haškom optužnicom, a slobode mu došli drugi pravednici.

Istek ultimatuma

– Najdramatičnija iskušenja Milošević je doživeo upravo u 48 časova koji su prethodili njegovom odlasku u zatvor. Bio je smešten u vojni objekat koji ima sve, čak i atomsko sklonište, i mogućnost da se podzemnim prolazima odmetne u šumu. Imao je i trostruku oružanu zaštitu, mogao se braniti mesecima. Rezidencija je pretvorena u gladijatorsko borilište – sa spoljne strane kidisali su aktivni i honorarni policajci, ulaze u rezidenciju štitili su vojnici i policajci, unutrašnjost je bila pod kontrolom njegove dobrovoljačke straže.

Umešali su se novinari i “navijači”, okupljali su se ljudi rešeni da brane dostojanstvo predsednika vođe, ali i svoje. Predstava organizovana i po diktatu Amerike, morala se okončati istekom marta. Tako je stajalo u ultimatumu. Niko u tom noćnom prepadu nije mislio na zakonitost, sudski nalog o hapšenju, na dostojanstvo optuženog i njegovih ukućana.

Za najodanije pristalice, Milošević je u tim trenucima imao i najveću moć, pred njegovim životnim iskušenjem nisu se osećali uplašenim, naprotiv. Svoju ulogu shvatili su kao idealnu mogućnost da se do kraja poistovete s vođom, da na kraju odigraju i herojsku ulogu.

Strasti su uzavrele, nedostajala je samo varnica. Milošević je te noći bio najprisebniji, zahvaljujući njemu nije potekla i krv. Po tome se Srbija na početku ovog veka razlikovala od one iz ranijih vremena, kad su vladari okončavali i dinastije se menjale u krvi!

Nespreman za linč

Milošević je trinaest godina strasno jahao, jezdio, a kad je ispao iz sedla, pokušao je da se konju, koji je bio u galopu, uhvati za rep, očekujući i njegovo sažaljenje. To konjaniku njegove reputacije nije pristajalo, a rep mu je na kraju izmakao, piše Zagorac.

Nije otišao da, posle pada, kako je i najavio u stanju šoka, u miru vida svoje rane. Još tako vruć, sazvao je Kongres SPS i ostao na čelu.

Ali, izgledom je odavao fizičko i psihičko stanje. Umoran i uplašen, delovao je iscrpljeno. Razumljivo je, s obzirom na breme koje je dugo nosio i čudo koje ga je pri rastovaru snašlo. Mnoge pristalice je razočarao, kad su uočili da je zabrinut i obuzet strahom.
Otkud tolika doza straha, zar nije bio unapred spreman na javni linč pobednika koji gazi i koji mu je vešala unapred najavio i namenio?

Milošević je od samog početka prigrabio ogromnu vlast i nosio je ponosno i prkosno do kraja.
Najveći deo naroda u Srbiji i među Srbima, zbog tih osobina ga je birao i verovao mu. Poistovetio se sa njim, prepoznavao u tome i svoja nacionalna osećanja i karakterna svojstva. Većina je dugo živela i dugo će još živeti, u uverenju da je kao narod satanizovan i zato što se borio za prava koja su drugima na zlatnoj tacni prinošena. On je tu stvarnost uporno branio, to mu je i bio oslonac – u narodu, a ne privrednom razvoju, kulturni i demokratski prosperitet koje je svojom vlašću obezbeđivao.

Govorio je da svet ne mrzi Srbiju i Srbe zbog njega, nego da mrzi njega zbog njih, piše Zagorac navodeći da ako je zajednička drama bila utemeljena na istinskim osećanjima, nema te patnje i kazne od koje bi se ponosan i častan čovek mogao uplašiti.
U iščekivanju dana “D”, londonski “Tajms” je objavio da Milošević provodi vreme u slušanju “ruskih pesama” i da se “ne odvaja od pištolja”.

Intelektualci brane Slobu

Miloševića je krajem marta 1991. posetio i poslanik ukrajinskog parlamenta i sekretar Evroazijskog socijalističkog kongresa Sergej Kijašenko – piše Zagorac.

Ukrajinac je posle posete izjavio da Milošević izgleda “bodro”, a razgovarali su i o “važnim političkim pitanjima”.Zbog sudbine jugoslovenskog predsednika zabrinuli su se i u svetu, uglavnom intelektualci.

Grupa od dvadesetak ruskih intelektualaca, među kojima i – filmski režiser Nikita Mihalkov, filozof Aleksandar Zinovjev, pisac Valerij Giničev, istaknuti diplomata Vasilij Safrončuk – zatražila je “međunarodnu kontrolu” istrage koja se vodi protiv Miloševića. U Moskvi je osnovan i društveni komitet za njegovu zaštitu.

Najglasniji su bili oni iz grupe koja se okupila u Torinu i koji su osnovali Italijanski nacionalni komitet za Miloševićevu odbranu. Kako je u to vreme desnica pobedila na izborima, oglasio se i italijanski pisac, nobelovac, ali i levičar Dario Fo, objašnjavajući zašto je levica poražena na izborima.

“Posle podrške bombardovanju Jugoslavije, razorena je cela jedna zemlja, njen životni milje, nanete su štete koje će trajati vekovima, a u svemu tome učestvovali su ljudi sa levice” – objasnio je čuveni pisac.

Karta za Hag

Miloševiću su bile namenjene dve klupe. Beogradska bi radije da na nju nije ni seo, da je odmah otišao na hašku. Ali, kako? – Ko je smeo da pogazi Ustav i zakone, kakva smo mi uopšte država ako svog predsednika predamo drugoj, da mu se sudi po tuđim zakonima, a on je odgovoran narodu koji ga je birao i državi čiji je najveći dužnik, neka su od pitanja koja su “morila” novoformiranu demokratsku vlast u Srbiji. Gde će mu biti mučnije, neki su se pitali. Pravni eksperti su se odmah izjasnili: ima jače karte za Hag, nego za Beograd, podseća Zagorac.

Teror britanskih medija

Razumljivo je što je Milošević očima saopštavao i svoju unutrašnju muku, tugu. Celu porodicu pratila je užasna infamija.

Uoči samog hapšenja, analitičari u Britaniji saopštili su rezultate svog istraživanja: inostrana ličnost o kojoj su mediji najviše pisali u ovoj zemlji u 2000. godini, bio je – Slobodan Milošević. Predsednik male i udavljene Jugoslavije više je privlačio pažnju od američkog, Bila Klintona i ruskog, Vladimira Putina.

Sutra: Slobodan Milošević – lične i političke drame (22): Ne priznajem ovaj sud

Izvor:
Nada S. Jakšić

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here