youtube.com/Thomas Mann
Slobodan Milošević

Jedan od ogranaka plemena Vasojevića je i bratstvo Miloševića, piše Đuro Zagorac u knjizi „Slobodan Milošević – lične, političke i sudske drame“ i objašnjava.

– Za svog rodonačelnika Miloševići su uzeli Miloša Markova, sina Marka Batrićeva. A ko je bio Miloš Markov? U mestu Padeva Luka, tamo gde se rečice Veruša i Pasanica ulivaju jedna u drugu, rađajući lepoticu Taru, rodio se Miloš, od oca Marka. Tačna godina njegovog rođenja nije pouzdana, ali je to bilo nekako u smeni između 17. i 18. veka. Iako je kratko poživeo, Miloš je ostao jedan od najvećih junaka u Vasojevića. A kod pravih plemena, junaštvo je jedna od prvih jedinica vrednosti.

Pucanj u Miloša

Miloš je brzo postao četobaša. U plemenskoj strategiji čete su bile male formacije, sa pet do šest ljudi. Tako su bile vrlo pokretne, a kako su ih sačinjavali krvni srodnici, delovale su i vrlo homogeno: jedan za sve, svi za jednog – geslo je ovdašnje solidarnosti.

Milošu je mala ofanziva kao i moć čete, s taktikom čekanja žrtve u zasedi, postala kočnica, tako da je on, na neki način, postao tvorac nove organizacije i strategije plemenske borbe za opstanak. To mu je brzo donelo i slavu. Sa svojim odabranim borcima odlazio je na daleke pute po Albaniji i Srbiji, vraćajući se posle nekoliko dana s bogatim tovarima blaga. Taj novi čestobaša postao je velika muka Turcima, koji su bili njegove najčešće žrtve. S obzirom na to da nisu uspeli da ga pobede, Turci su se koristili lukavstvom. Zbog silnog Miloša brinuli su se i prvaci susednog plemena Kuča, kojima je znao da predvodi i stada na svoju stranu, kao i da zapleni ono što su oni nekome već zaplenili.

Znajući za „zategnute odnose“ između dva plemena, Turci su potkupili Kuče, dodelivši im „humanitarnu pomoć“, samo pod jednim „uslovom“.

Na Komovima, u mestu Carine, na visini od 2484 metra, na guvnu ispred Crkve, za verska okupljanja, beše zakazan i sastanak na najvišem nivou. Pre nego što su i započeli pregovore o plemenskom pomirenju i dobrosusedstvu, usledio je – pucanj!.
Ispostavilo se da je Miloševom obezbeđenju, koje je bilo budno, promakao jedan ubogi čovek, neka „avetinja“ Crnjavčevića! Bilo je to 1735. godine. Ostala je i priča da se atentator odmah pokajao i pesmom, koju je posvetio Milošu, pokušao da iskupi pokajanje. Od ovog Miloša razvilo se bratstvo Miloševića, koje se danas smatra najbrojnijim u Vasojevića.

Svetozarov grob

Đuro Zagorac, autor knjige „Slobodan Milošević – lične, političke i sudske drame“ prisustvovao je 261 godinu kasnije, 1996, obeležavanju godišnjice pogibije Miloša Markova, na kojoj su se okupili njegovi potomci sa Brda, kao i sa drugih strana. Zagorac je to opisao ovako.

– Noć je bila nezaboravna. Na Golskoj Glavi, kao stajnoj tački, na padinama Komova, pred zalazak sunca, pogled se zaustavlja u daljini, na vrhovima Maganika, čiji je vrh svojevremeno okrzla Karavela JAT-a. Sve je tu – Babin zub, Morača i Trebešnica, tiho hučale, ostajući stalno na noćnoj straži.

– Evo tu je grob Svetozarov, Slobova oca – skreće mi pažnju domaćin, podgorički Mišo i dodaje da je ovde visina 1224 metra, i da će sad početi da duva noćnik. Nema spavanja bez jorgana.

– Pozvao sam i Sloba! Voli on da dođe ovde. Jednog leta je bio duže, dok mu je otac još bio živ. I fudbal smo po ovim ledinama igrali. Ako je pametan i on će odrediti da mu grob bude ovde – pričao je podgorički Mišo Milošević autoru ove knjige.

Miloševići su se rasuli i brojni su. Prati ih glas da su ponosni i prkosni. Kao oličenje te njihove osobine navode Đorđa Miloševića, nekad prvog stručnjaka za statistiku u Srba i profesora Šumarsko-poljoprivrednog fakulteta u Zemunu, koji je na Međunarodnom Kongresu u Rimu za svoje radove dobio nagradu koja je sadržavala i pozamašni nočani deo. On je nagradu trebalo da primi iz ruku lidera – fašiste Benita Muslonija. Odbio je i počast i nagradu, u Beograd se vratio bez pare!

Ni pismo, ni telegram

Osvanuo je divan dan, nedelja, 18. avgust 1996. godine, zapisao je Zagorac.

– U kabini jednog oronulog kamiona, stigao sam u Lijevu Rijeku, preko Lopata, na mesto svetkovine Miloševića. Oko spomenika podignutog u slavu rodonačelnika Miloša, već se skupilo mnoštvo sveta, a automobilske tablice najbolje su svedočile odakle je taj svet sve pristigao. Rođaci i poznanici su se pozdravljali, ljubili i više od uobičajena tri puta. Jedino je podgorički Mišo pomalo ispoljavao znake nervoze i radoznalo upućivao poglede na obe strane puta, i levu i desnu.

– Slobo je sigurno zauzet važnim državnim poslovima. Možda će poslati sina Marka – tešio se još uvek, ne gubeći nadu Mišo.

O eventualnom dolasku kćeri Marije nije bilo ni pomena, jer se ženska imena u plemenskoj traciciji pominju retko, izuzev u svadbama i radnjama. Nema Sloba, a nema (mu) ni sina Marka. Govornik ispred spomenika spreman je da počne besedu.

Nisu došli, nisu se ni javili, a nisu ni poslali telegram.
Baš tog dana Pokret za Srbiju uputio je oštre kritike i na ime predsednika Slobodana Miloševića, dokazujući da i u njegovom slučaju, Srbiju vode došljaci, odnosno, da izvornih Srbijanaca nema nigde.

Samo je po njima Dobrica Ćosić uspeo da se uzdigne, ali na kratko…! Na drugoj strani liberali u Crnoj Gori optuživali su Miloševića za srbovanje i zavođenje vasojevićkih Crnogoraca!

Prekinute veze

Veza Slobodana Miloševića sa ovim krajem je rodbinski bliska, ali je faktički u njegovom životu prekinuta, piše Zagorac.

– Sedmo koleno Miloša Markova bio je Simeun Milošević, deda Slobodana Miloševića. A Simeun je bio oficir Crnogorske vojske, po činu Kapetan prve klase. Isticao se kao hrabar vojnik, ali je još više bio cenjen u svom civilnom okruženju – u narodu.
Pošten i pravičan, Simeun je tretiran i kao neka mera pravih vrednosti: njegova reč imala je snagu zakona! Simeun je imao dvojicu sinova Dimitrija i Svetozara, koji je bio Slobodanov otac. Živeli su u zaseoku Uvač, na putu Podgorica – Andrijevica, koji je, istovremeno, bio i drumska veza sa Srbijom. Uvač je dugo bio centar sela Morače, kao i onih iz gornjeg toka Tare. Posle prvog rata u njemu su se nalazile pošta, autobuska stanica, prodavnica…

Sutra – Slobodan Milošević – lične, političke i sudske drame (7):  Zanos požarevačkog zavičaja

Izvor:
Nada S. Jakšić

1 KOMENTAR

  1. Veliki presednik,nisam tada znao ništa o gepolitici i verovao sa lažljivim USA i njenoj koloniji EU.Verovao sam tada da se sa njima može nagoditi,ljuto sam se prevarijo.Velikan naše istorije,sam je izašao na vetar ,tada nije imalo Putina,da se iza njega zaklanja.Tek se sada vidi kad su nam industriju poslali u staro gvoždje a poljoprivredu uništavaju proizvodima iz EU koji su beneficirani a polako nas naseljavaju muslimanima shvatijo sam veličinu ovog čoveka.Rizikovo je sebe i porodicu radi Srbije i njenih proncipa,da njega nije bilo nebi bilo Republike Srpske.Pokušavao je s njima dogovoriti ali oni se ne dogovaraju nisa kim,samo imaju predahe izmedju novih ultimatuma.

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime