Аустрија се према најновијем извештају „Амнести Интернатионал за 2025/26“, суочава са озбиљним противречностима између прокламованих вредности и конкретне политике. У поглављу извештаја који је објавила „Амнести Интернатионал Остерреицх“, наводи се да је савезна влада током протекле године низом одлука поткопавала стандарде људских права – од азилне политике до слободе изражавања и социјалне заштите.
Посебно оштра критика упућена је на рачун депортације. Како истиче директорка Схоура Хасхеми, „политика депортација сведочи о одустајању од основних принципа људских права“. У јулу 2025. године први пут је депортован један мушкарац у Сирију, након чега се губи траг, док је у октобру уследила депортација у Авганистан и то у сарадњи са де фацто властима које Аустрија формално не признаје. Уз то обустава спајања породице и најава квота додатно, према оцени организације, урушавају међународне стандарде, укључујући принцип нон-рефоулемент.
Извештај указује и на све израженија ограничења слободе изражавања и окупљања. „Амнести“ проблематизује увођење видео-надзора у урбаним зонама, надзор комуникација, као и санкционисање одређених политичких порука. Посебно се истиче поступање према слогану „Од реке до мора, слободна Палестина!“, чија је употреба на протестима кажњавана новчано, што организација види као фактичку забрану и ограничење слободе говора. Уједно се упозорава на атмосферу у којој критичари израелске политике ризикују да буду означени као антисемити, док број злочина из мржње, како антисемитских, тако и антимуслиманских и оних усмерених према ЛГБТКИА+ особама – остаје забрињавајуће висок. Додатни проблем представља неуједначен и недовољно развијен оквир закона о антидискриминацији на савезном и покрајинском нивоу.
У области заштите жена, Амнести констатује „континуирани образац структурног насиља“. Током 2025. године забележено је 15 фемицида, а већ у првим месецима 2026. године још шест. Иако се истиче постојање Националног акционог плана, резултати су и даље ограничени. Организација указује и на нерешен статус абортуса, који није у потпуности декриминализован, као и на неуједначен приступ овој услузи по покрајинама. Додатно, забрана ношења мараме за девојчице млађе од 14 година оцењује се као кршење слободе вероисповести и изражавања.
Социјална слика земље такође изазива забринутост. Према подацима из извештаја, 16,9% становништва налази се у ризику од сиромаштва или социјалне искључености, док су трошкови живота међу највишим у Европској унији. Истовремено, планиране реформе социјалне помоћи, како се наводи, могле би додатно погоршати положај најугроженијих. Додатне мере се односе и на изостанак обавезе индивидуалне идентификације полицијских службеника, недовољну заштиту малолетних избеглица без пратње, као и мањкавости у законодавству у области климатске заштите.
Аустрија данас делује као пример дубоког раскорака између политичког наратива и стварности на терену. Док се у јавном простору инсистира на заштити људских права, конкретне мере све чешће показују супротан смер од депортације у кризна подручја до ограничавања слободе изражавања и недовољне социјалне заштите. Таква политика не оставља утисак доследности, већ селективне принципе примене у зависности од политичког тренутка. Управо у тој селективности лежи кључни проблем – када се стандарди мењају у ходу, поверење у институције неминовно слаби. Аустрија се тако суочава са изазовом који превазилази појединачне одлуке – потребом да се јасно дефинише да ли су људска права трајна вредност или променљива политичка категорија.
Пише: Нина Стојановић
