Dečak koji je roditeljski dom napustio kad mu je bilo svega devet godina, stigao je, preko Italije, u Australiju 1959. godine. Danas, posle celog puta od Kistanja do Kings Krosa, i Hinčinbruka na jugozapadu Sidneja, gde sada živi, Nikola Grčić prošao je bogat, uzbudljiv i težak život. Posle dva bekstva iz bivše Jugoslavije, jednog uspešnog i jednog neuspešnog, vraća svoj životni film, kao jedan od onih iz srpske zajednice u Australiji, koji je krčio put budućim generacijama iseljenika.
|
Bekstvo od lošeg života |
Živi već 14 godina sa Kristinom Popovskom. Kristina je rođena 1948. u makedonskom selu Rotino Bitolsko i došla je u Australiju 25. decembra 1970. godine, sa pasošem i vizom. Oboje su ostali udovci. Nikola iz prvog braka ima sina Ljubišu, i dvoje unuka, Nikolu i Amiliju, a Kristina sina Tomija (39) i kćerku Suzanu (35).
Nikola Grčić je bekstvo preko granice bivše Jugoslavije platio sa deset dana lutanja i deset kilograma koje je izgubio, gladujući i hraneći se usput čime je stigao. Bila je 1956. godina i tri bivša štićenika đačkog doma u Rijeci, nijedan stariji od 16 godina, drugačije nisu ni mogli u beli svet. Mape nisu imali i ravnali su se otprilike – računajući da je ta zemlja gde se dobro živi "negde tamo". Umesto na zapad od Rijeke, otišao je na sever, u Gorski kotar. Na putu, posle četiri-pet dana pešačenja, tri maloletna, prašnjava i umorna sumnjivca zaustavio je milicionar na motociklu.
Nikola je trenirao boks, bio je snažan dečak od 15 godina, pomalo spreman na svakakva iznenađenja – i da udari. Uspeo je da izbegne potragu i skrasi se neko vreme u Srpskim Moravicama. A onda se, posle niza peripetija vratio u Rijeku. Odveden je u zatvor i kasnije pred sud. Sudija je pitao ima li nameru opet da beži.
"Imam", rekao je, "čim mi se ukaže prilika, pobeći ću".
Pred suđenje je proveo četiri meseca u zatvoru, a posle presude odležao još dva meseca.
Ništa nije moglo da ga zaustavi od ponovnog bekstva. Bežali su iz pritvora za maloletnike, bilo je lakše, nije bio pravi zatvor, ali su nosili samo pidžame. Provalili su u prostor gde je držana odeća i pokrali stvari, a onda se preko svetlarnika na krovu, na čaršafima spustili na zemlju.
| Domaćinska kuća Niste pili, niste kockali, gde ste trošili sav taj novac? "Nigde. Za sedam godina dva stana sam isplatio u Sidneju. Pazio sam da u kući uvek bude svega što je potrebno, sve sam sam nabavljao, a pokojna žena je dobijala 200 dolara nedeljno samo za njene, ženske potrebe." |
"Sada smo imali "opremu" za bekstvo, nosili smo papriku za posipanje traga, tako nas psi nisu otkrili. Tamo gde smo mi prešli, rekli su nam posle, niko do tada nije.
Kad je stigao u Australiju, iskoristio je prvu priliku da je celu prokrstari. I to, kako veli, "liftom", besplatno."
Kako besplatno?
"Na kamionima, besplatno. Idem na tržnicu i tamo se zna gde kamioni idu, pa ja na njima. Vozači me puštali. Neki kažu: "Hajde, ali samo mi pevaj." A ja ne znam da pevam engleske pesme. Kaže: "Pevaj na svom jeziku, samo da ne zaspim."
I tako ste pevajući prokrstarili Australiju.
"O je. Celu sam prošao. Osim Tasmanije. Nije mi se sviđala. Hladno, brate, snegovi, kiše, kišobrani, pusti… Prvo sam hteo da vidim sve, da bih znao gde da se naselim. Kad sam došao u Brizbejn, zalepile mi se cipele za asfalt. A, neću ni ovde, zaključio sam i došao u Sidnej. I to je najbolje mesto u Australiji. Pre dolaska u Sidnej, nekoliko godina brao sam voće u Viktoriji. Što je tu moglo da se zaradi, rudnik zlata. Radili smo nekoliko meseci, a onda uživali celu godinu. Dnevno smo zarađivali 20 funti, sobu nismo plaćali, a hranu svega jednu funtu. Imali smo i kola nas trojica. Kad završi sezona, idemo i jurimo devojke. Kad dođemo u ta mala mesta, oni gledaju, mi dobro obučeni, kola vozimo…"
|
|
Lep život na KrosuU Sidneju, Nikola je najpre radio u fabrici stakla i živeo u Sari Hilsu, nadomak Sitija, kao i na Kings Krosu.
Kros je imao svoj krug, zatvorena sredina?
"Policija je imala svoje ljude. Kad sam tamo živeo, došao je jedan naš, bio je glavni tamo za policiju. I hteo je da radim za njih. Posle šest godina u Rijeci, znao sam italijanski, a Italijani su tada bili, uf, sila na Krosu. Odbio sam. Uvek sam bio spreman da pomognem čoveku, ali da mu ja pravim probleme, ne. A bio sam sumnjiv i ovako. Ja ne pijem, nikad nisam pio, pa su me gledali podozrivo, šta radim tu. A jesam jedno vreme i radio na Krosu u baru "Ševron", u kuhinji. Posle sam prešao na posao u Kempsi, u "Sanbim" kao baštovan, imao sam dobrog instruktora, pa sam lepo cveće uzgajao 10-12 godina. Jednom sam dobio prvu državnu nagradu za cveće. Pa, zatim, sam bio u fabrici šećera. To je bio rudnik zlata. Uvek sam mnogo i dobro radio i dobro zarađivao. Takav mi je i sin danas, čuva firmu kao svoju. Meni je pravilo bilo: "Kad mi date da nogom kročim u firmu, radiću svaki posao koji mi date."
Kako to da niste pili, čudnije je među našim ljudima da niste nego da jeste.
"Alkohol je najveće zlo koje postoji. Uništio je toliko života. Samo kad se to pogleda, dosta je."
Da li ste ikad zažalili što ste došli ovako daleko, u Australiju?
"Nikad. Nisam zažalio čak ni boravak u popravnom domu. Tamo su me vaspitavali kako treba. A ovde je dobro, ovde država brine o svakom detetu, a tamo jedno dete ima grozd da pojede, a drugo nema. Isto mislim što je mudro savetovao jedan naš koji je davno došao, ima i ulica po njemu ovde. On je govorio: "Idi tamo gde su Englezi. Oni će srušiti tuđu kuću, ali će njihova ostati čitava."
