Nekada se Skadarsko jezero nazivalo Baltom, Baltikom: "Kolika je starost naziva Balta za Skadarsko jezero skoro da se više i ne može precizno reći, ali se sme pretpostaviti da je Balta domorodačko, regionalno, varvarsko ime; svodi se na ilirsko Balta, prasrodno sa dalmatinskim Balta, takođe, na slovenskom, u značenju: blato, močvara, močvarno blato. Naravno, iznenađuje da je staro ime Lovata, reke što se uliva u Iljmensko jezero, bilo Volota, što je tačan ekvivalent za imenicu Balta. Ilirsko Balta, glasovnim promenama konsonanata, prelazom a u o, kao i punoglasjem, prelazi u slovensko Volota, piše Kunstman. Takođe, sugeriše da su baltički Sloveni oni što su, svojevremeno, migrirali sa prostora Ilirije i Skadarskog jezera.
Savez Germana i Sklavina
Razlog postupnog slabljenja Esklavona nalazi se u njihovim stalnim sukobima, ratovima većeg ili manjeg intenziteta, prvo sa Rimskim carstvom, potom sa Vizantijom, njegovom naslednicom. Ovde treba dodati i povremene ratove sa Gotima, Germanima, Francima, Hunima i Avarima. Poseban ogranak činili su Prusi, naseljeni u južnim krajevima oko reke Ruse. 
Samland, jedna pruska provincija, pripadala je redu teutonaca; ovo ime označava zajedništvo dva naroda – u ovom slučaju Germana i Sklavina. Ovaj savez direktno će uticati na opadanje i povlačenje Sklavina u tom regionu. Teritorija današnje Nemačke nekada je u potpunosti pripadala Srbima. Sloveni su, prilikom dolaska u Nemačku, bili dočekani od strane Srba u 5. veku, kako piše u "Hronici" grofa Buata: "Kada su Sloveni prispeli na teritoriju današnje Nemačke, dočekali su ih Serbari (Srbi)".
O Sklavinima na severu i obalama Baltika pišu mnogi istoričari. Populaciju evropskog severa: Sarmate, Herule, Aste, Gote, Bastarne i Alane, Kosmografski kompendijum naziva narodima sa Baltika, "pre Hrista stvorenih i, znanih kao narodi sa mora". Pišući o narodima Baltika, Plinije pominje Venede, Skire i Hire, pored Sarmata sa Visle. Sarmati- Venedi zaposeli su istočnu i glavnu obalu Baltika, kaže Pomponije Mela. Zanimljivo je kako je eponimni junak Radan (Raudan), o kome govori Mela i, koji se bacio u reku Vislu, kod Grka preimenovan u Eridana, baš kao i reka. Glavni grad zvao se Skurg ili Dancig, odnosno Skurg, grad Skira. Ovaj grad su činili, kako Plinije piše, nekadašnji stanovnici sa gornje Visle: Sarmati Vendi, Skiri, kako izveštavaju neki ljudi. Kralj Zapadne Saksonije Alfred Veliki ostavio je zapis o stanovnicima Baltika: "Severoistočno od Baltičkog mora postoje Delamesani, istočno od njih Horiti a severno od Dalemincera Srbi. Bonholmeri su imali svoju pomorsku silu; Šveđani žive na severu, istočno su Seremende te južno (opet) Srbi".
Od Baltika do Urala se između 12. i 15. veka prostirala Novigradska republika. Novigrad će biti glavni grad Rusije do 882. godine. Prostor Novigrada kolonizovaće dve grupe slovenskih plemena, jedna u prvom veku, a druga 568. godine. Osim Slovena, za nastanak i formiranje Novigradske republike biće bitni i drugi narodi. Formiranje će teći postepeno. Upravu republike činili su posadnik, predsednik skupštine, sudsko veće, milenar, komadant trupa i veliki sveštenik, starajući se o provođenju kultova. Takođe, koristili su usluge proročišta na Semolj gori, prema njima upravljajući svoje delovanje. Na čelu je stajao princ Slovena, krunisan u blizini jezera Iljmen.
U 4. veku, zemljom Novigrada vladao je Gostomisl (Gostimir), princ plemena Vandala. Vadim, njegov unuk, pretendovao je na presto ali je uhapšen i ubrzo likvidiran. Sa Sinišom i Truvorom dolazi Rurik. Godine 862. Rurik se nalazi na čelu velikog višenacionalnog plemena Varjaga. Njemu će, vladari provincija i gradova, dati odobrenje za ujedinjenje vlasti. Centralizaciju će predvoditi Rusi-Varjage. O dolasku ova tri princa, njihovim rezidencijama i etimologiji njihovih imena, piše episkop Joakim. Nakon smrti svoje braće, Rurik će prestonicu preseliti u Novigrad, vladaće sam, a veliki prostor novigradske zemlje nazvaće Rusijom. Rurik će proširiti i ponovo izgraditi modernu prestonicu Novigrad. Takođe, od svoga oca će naslediti zemlje Skandinavije. Rurik je umro 879. godine; njegov naslednik je postao Oleg.
|
Rukopis u Minhenu Rukopis grofa Buata čuva se u Minhenskoj biblioteci. U njega je imao uvid grof Jan Potocki. Srbi su se zvali Sarmati-Venedi, kako piše istoričar Zonara.
Kijev na Balkanu Ime kijevskog velikog poseda Šekovica prisutno je u gornjim tokovima Visle i njenoj pritoci Dunavcu kao i u Bosni – Šekovići, a takođe su na Balkanu brojni toponimi: Kijev, Kijevo, Kijevac. |
Godine 947. kneginja Olga će izabrati Kijev za rusko prestono mesto. Kijev je podignut na lokaciji gde se nalazio drevni grad Amado. To je drevni evropski sarmatski grad, kako piše Ptolemej, gde živi narod Govina, između Peuka i Bastarna. Govini su bili Sarmati – Poljani, poreklom iz Ukrajine, a Kijev su, legendarno osnovala tri brata u prvom veku naše ere. Po vezi između Baltičkog i Crnog mora, prelazu preko Dnjepra i suvozemnom vezom Evrope i Azije, samo mesto, svojim karakterom, bilo je predodređeno da se tu osnuje naselje i trgovački centar. Nestor piše: "Poljani, koji su tu živeli po gorama, vodio je put od Varjaga do Grčke, a iz Grčke su se, Dnjeprom u gornjem toku, prebacivali do Lovata, a iza Lovata, ulazili su u Iljmensko jezero". Put Svetog apostola Andreja Prvozvanog iz Hersona u Rim išao je preko Kijeva. Nestor piše: "I uđe iz Korsunja, blizu ušća Dnjeparskog, nameravajući da ide u Rim, te dođe do ušća i odatle pođe uz Dnjepar, po prilici ga pređe, zaustavi se u brezovoj gori, a ujutro ustade i reče učeniku što biše s njim: "Vidiš li sve ove gore; iznad svih sija blagodet Božija; biće to veliki grad i mnoge crkve Bog će podići".
Tri brata osnivača
Po Nestorovom kazivanju, Kijev su osnovala tri brata: Kij, Šćek i Horiv, sa sestrom Libed: "Po povratku iz Carigrada, Kiju se dopao predeo na Dunavu, gde je napravio mali gradić, nameravajući da se tamo naseli sa svojom rodbinom; obližnje stanovništvo se tome usprotivilo. Dunavci i danas nazivaju to mesto Gradište Kijevac".
Kijev na Balkanu
Ime kijevskog velikog poseda Šekovica, kao toponim, prisutno je u gornjim tokovima Visle i njenoj pritoci Dunavcu kao i u Bosni – Šekovići. Takođe, na Balkanu su brojni toponimi: Kijev, Kijevo, Kijevac, itd.
