– Zdravo, da li želiš da učiš jezik koji će te na kraju naučiti četiri jezika? – nikada ne bih pomislila da će mi jedno ovakvo jednostavno pitanje otvoriti tri dvosmerna puta, poput onog sentimentalnog i ljubavnog, s obzirom na to da je moj partner Srbin, onaj profesionalni, pošto sam odlučila da radim i ovde stavim na raspolaganje svoja znanja i veštine; i na kraju onaj lični, odnosno u Srbiji sam našla svoj drugi dom, svoju drugu zemlju, svoju sreću i svoj merak – počinje svoju ispovest za Vesti online Monika Ladisa, tridesetogodišnja Italijanka koja ističe da joj je Srbija osvojila srce pre skoro trinaest godina, te da skoro pet godina živi u Beogradu i da polako postaje “zlatiborsko-italijanska-srpska snajka”.
Diplomirala na Andriću
– Godine 2013. započela sam studije lingvističke i interkulturalne komunikacije na Univerzitetu „Aldo Moro“ u Bariju, gde sam se prvi put susrela sa srpskim jezikom. Godine 2015. dobila sam stipendiju Univerziteta u Beogradu i Filološkog fakulteta za učešće u MSC projektu (Međunarodni slavistički centar), projektu koji se realizuje svake godine, u prve tri nedelje septembra, gde nekoliko stranih studenata koji studiraju srpski jezik imaju priliku da prodube svoje znanje srpskog jezika i urone u književnost, kulturu, muziku, igru i istoriju srpskog naroda. Ovo je bio prvi pravi kontakt sa Srbijom koji sam imala i posle kojeg bi me život uvek vodio ka ovoj zemlji i bez ikakve sumnje uz dobru domaću rakiju.
U decembru 2016. godine diplomirala sam na temu koja mi je draga, pod nazivom „Prevođenje i recepcija Ive Andrića u Italiji, Nemačkoj i Portugalu“; to je autor kog sam duboko volela i koji mi je omogućio da razumem lepotu Balkana, ne samo kao pisac, već i kao ambasador Jugoslavije. Posle nekoliko meseci upisala sam master studije jezika za međunarodnu komunikaciju na Univerzitet u Torinu. Ovde sam nastavila studije srpskog jezika. U drugoj godini master studija imala sam priliku da provedem semestar kroz Erazmus+ projekat na Univerzitetu u Banjaluci na Filološkom fakultetu. Ostavila sam komadi svog srca u Banjaluci i to je bilo jedno od najlepših iskustava u mom životu, gde sam mogla ne samo da produbim svoje znanje srpskog jezika i književnosti, već sam imala priliku da upoznam studente koji su studirali italijanski jezik i zajedno smo delili recipročne poteškoće i radosti učenja jezika – ja njihovog i oni mog jezika – u dahu priča Ladisa za naš sajt.
Nema života bez kajmaka
– U ovom periodu otkrila sam jednu od stvari bez koje, zaista, ne mogu da zamislim svoj život i ne znam kako sam ikako živela bez nje: kajmak. Kada me ljudi pitaju da opišem šta je kajmak, ja ne mogu da dam iscrpan odgovor, u Italiji nema tog delikatesa. Za mene je to nasleđe čovečanstva, u šta god da se stavi obogaćuje ukus. Ali otkako sam ga probala u karađorđevoj šnicli, u komplet lepinji, u poparama ili jednostavno na gurmanskoj pljeskavici beskrajno sam se zaljubila u njega. I baš dok sam bila u Banjaluci, konačno sam uspela da ubedim roditelje da mi dođu u posetu, prvo su mi došli u Banjaluku, a potom smo otišli u Beograd. Za mene je bila čast što sam mogla da im pokažem ne samo lepote, već i tipična jela, muziku i kulturu zemlje koja je polako postajala moja. Bilo je lepo videti radoznalost i interesovanje za jedan novi svet u očima mojih roditelja, koji su konačno mogli da shvate razlog moje strasti i mogli su da vide svetlost u mojim očima od sreće – kaže Monika.

Igra sudbine
– Sećam se razgovora sa mojom profesorkom srpskog tokom studiranja kada mi je rekla da se nada da ću jednog dana upoznati jednog dečka Balkanca i da ću sa njim podeliti svoju snažnu strast i ljubav prema ovom jeziku, književnosti i kulturi. A ja sam joj odgovorila da bih, kad bih zaista imala priliku da biram, više volela Srbina. I zapravo je bilo baš tako, nekoliko godina kasnije, 2019. godine, preko zajedničkog prijatelja upoznala sam svog sadašnjeg partnera. Srpski momak sa Zlatibora, zaljubljenik u Italiju – posebno Rim – diplomirao je italijanski jezik na Univerzitetu u Kragujevcu na Filološkom fakultetu. Nikada nisam mogla da zamislim da u našem domu delimo zajedničku ljubav prema kulturama, jezicima, književnostima, muzici i kulturnim i verskim razlikama, ali pre svega nisam mogla ni da zamislim da ćemo kod kuće uvek imati najbolji kajmak u Srbiji. Godina 2020. je bila teška za sve, ali za mene je to bilo vreme kada sam zaista shvatila da želim da živim u Srbiji. Prethodne, 2019. godine sam izabrana za projekat Univerzalne građanske službe koji finansira Odeljenje za socijalnu i omladinsku politiku humanitarne organizacije u Srbiji, u gradu Šapcu, gde sam sarađivala sa centrom za dnevni boravak za mlade sa smetnjama u razvoju. Projekat je krenuo na najbolji način, kolege i ljudi u centru su bili izvanredni, sve je bilo savršeno, ali je u martu 2020. izbila pandemija i odmah su me vratili u Italiju.
Tokom meseci pandemije, zaista, sam shvatila, ali pre svega postala svesna toga, da čim bude bilo moguće moram da dam šansu sebi i Srbiji, morala sam da vidim da li će se ta ljubav i ta strast prema Srbiji ikada ostvariti u stvarnom, profesionalnom i ličnom životu. Gledajući unazad, svaki dan sam srećna i zadovoljna svim žrtvama koje sam podnela, jer je, stvarno, vredelo – kaže ona za Vesti online.
Čarolija Beograda
– U julu 2020. diplomirala sam onlajn sa diplomskim radom „Magija Beograda: analiza i predlog prevoda na italijanski“ ; uspela sam da prevedem na italijanski prve 22 priče knjige „Magija Beograda“ Mome Kapora, a kasnije sam imala priliku da poklonim primerak svog diplomskog rada Fondaciji „Momčilo Momo Kapor“ i tom prilikom upoznala sam njegovu suprugu i videla nekoliko njegovih dela. U drugoj polovini oktobra iste godine, kada su Covid restrikcije ublažene i moj projekat Univerzalne građanske službe zatvoren, moj otac, umoran da me gleda tužnu što nisam u Srbiji, ispratio me je na trajekt za Dubrovnik kako bi me usrećio i kako bih ponovo videla svog partnera, kog nisam videla više od sedam meseci. Put je bio naporan, nastavio se do Trebinja i odatle pravo na Zlatibor. Ponovo sam bila srećna, iako su izgledi bili, zaista, teški; nije bilo lako naći posao, ali nisam odustajala, morala sam da nastavim da verujem u svoj san. Tako sam upisala master II nivoa, a odmah zatim i drugi fakultet međunarodnih odnosa i evropskih studija što mi je omogućilo ne samo da se udubim u geopolitičku dinamiku Balkana i konkretno Srbije, već mi je dalo priliku da odradim praksu u Srbiji i da dobijem stipendiju za doktorske nauke na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Ovo najnovije visoko obrazovno iskustvo mi je omogućilo da dublje zaronim i steknem temeljno razumevanje onoga u šta nisam uspela da se upustim tokom osnovnih i postdiplomskih studija: politički, ekonomski i međunarodni aspekti Srbije i njeni kontakti sa Italijom – podvlači “srpska snajka”.
Zlatiborske lekcije
– Na Zlatiboru sam započela proces kako da postanem „prava srpska snajka“, mislim da još nisam uspela, jer ne znam da spremam sarme, ali kao dobra stanovnica Barija spremam orechiette al sugo na sve moguće načine. Ovde sam uspela da shvatim srpsku kulturu, onu pravu, da okusim prave ukuse, da cenim različite tradicije i da imam nekoliko „međukulturalnih i jezičkih nezgoda“. Mogu da kažem da sam došla na prvo mesto, ali ako razmislim o raznim gafovima koje sam napravila, i vi biste se smejali. Upravo ovde, u porodičnom okruženju, mogla sam da naučim, uvežbam jezik i razlikujem standardni jezik od dijalekata, ali najlepše od svega su moji unuci i bake i deke koji su svaki dan pokušavali da se sporazumevamo ili da mi objasne šta znači reč ili istorijski događaj. Dobrodošlica i ljubav koju sam dobila učinili su da i jezički problemi i kulturne razlike postanu manje teški.
Od 2022. do 2024. imala sam ponovo priliku da učestvujem u dva projekta finansirana od strane Odeljenja za socijalnu i omladinsku politiku jedne humanitarne organizacije. Ovaj put sam se, međutim, zaposlila u Beogradu. Izgledalo je kao san koji se konačno ostvaruje. Tokom ovih projekata podržavalo me je nekoliko kolega iz različitih kancelarija, koje smatram više od kolega delom svoje porodice ovde u Srbiji. Imala sam priliku da naučim mnoge stvari i mogla sam da pomognem mnogim ljudima u teškim situacijama – kaže Monika.

San postao java
– Vraćala sam se kući puna radosti znajući da svakog dana mogu nekome da pomognem, kroz projekat, aktivnosti, studijske posete, ideje. Iskustva su mi pomogla da shvatim koliko zaista volim ovu zemlju i dala su mi priliku da ostanem ovde i pronađem svoj mali prostor u svetu. Godine 2023. završila sam drugi master studije, a u svom radu „Odnosi Italije i Srbije – geopolitička analiza” umela sam da analiziram i produbim čvrste veze između moje zemlje porekla i zemlje u kojoj sam izabrala da živim. Naravno, nisam uradila ništa izvanredno, ali ovi bilateralni odnosi su lajtmotiv mog univerzitetskog, profesionalnog i vrlo ličnog obrazovanja, a to što sam mogla da proučavam njihov razvoj i izglede bila je čast i prilika za rast u celini. Ja sam srećna osoba jer sam relativno rano shvatila šta želim da radim u životu, posebno gde i zahvalna sam svim ljudima koji su me podržavali u mojim životnim izborima, kao što su moji roditelji, moj partner i njegova porodica, moji prijatelji, moje kolege, sunarodnici koje sam upoznala u Srbiji i svi ljudi koji su uvek činili da se osećam kao kod kuće. Iako još nemam srpsko državljanstvo, duboko u srcu osećam da sam „zlatiborsko-italijansko-srpska snajka“ i da imam sreću da živim u neobičnoj zemlji u kojoj su ljudi ljubazni, gostoljubivi i izuzetno uslužni. Moj san da živim u Srbiji se ostvario uz mnoge uspone i padove i malo pomalo pokušavam da pronađem svoju ulogu ovde, u čemu bih zaista mogla da budem od koristi i šta bih volela da radim ovde, ali ostaje činjenica da mi je najveća radost što mogu da budem ovde. Još od fakultetskih dana shvatila sam da sam promoter i veliki entuzijasta i proučavalac Srbije, volela bih da mogu da budem most koji povezuje moje dve zemlje i nastavljam da promovišem bilateralne odnose u različitim oblastima. I kao što sam uvek govorila, veliki deo mog srca će ostati zauvek u Beogradu, a Beograd će imati uvek veliki deo u mom srcu, u mojoj krvi – ističe ova Monika.