Kome se to ne sviđa dobiće pendrekom po leđima, a ako bude zavijao na mesec i po njušci. Kao ofucano pseto, napušteno, ćopavo i šugavo. A što da ne, pa to nisu ljudi, već gubitnici tranzicije.
Kada se Iv Montan razišao sa Komunističkom partijom Francuske svojim bivšim drugovima objasnio je: "Sve je to lepo o čemu vi pričate, ali to će možda da bude za hiljadu godina, a ja ću da živim još 20".
Tako i Tadićevi i Dinkićevi utopisti nude narodu evropsku perspektivu umesto posla i hleba. U Evropi, međutim, srpskom narodu može da bude bolje samo zato što će onda da ga namiruju iz fondova EU, dok od tajkuna i svoje vlasti tome ne mogu da se nadaju. Obrni, okreni, sve se završava na milostinji.
Tadićevi su na vlasti u Srbiji već 10 godina. I za Koštuničinog vakta Tadić je bio predsednik, a Dinkić u vladi. Besmisleno je ponavljati šta se dogodilo za to vreme i kako je nekoliko stotina porodica privatizovalo državu. U tom periodu stvoren je i marketinški mit o dobroti projevropskih stranaka i blagodetima koje nam donose. Sve što od njih dođe dobro je, još od kako je Đinđić prodao šećeranu svom pajtašu Koletu za evro, a mi shvatili da nije čudo ni ako prase zamekeće. Pošto se u Srbiji o mrtvima govori samo najbolje, mi smo još na Đinđićevom putu.
Taman su naučili sirotinju da ne jede, kao Ciga konja, a bednici odbili da crknu. I šta onda? Pa, u narodnu kuhinju, ko je gladan ima da mu kordon napusni gubicu krvlju i slomljenim zubima. Ako policajci odbiju poslušnost, pa zar ne postoji već armija vucibatina presvučenih u telohranitelje da se od njih osnuje paravojna formacija. Kažu, šteta nastaje velika od blokade saobraćajnica, kažu, to se nigde u svetu ne dozvoljava. Istina, bilo je u Francuskoj pre desetak godina da tenkovima guraju traktore s puta. Ali, ovde narod ima pravo da po bilo koju cenu zatraži što mu pripada. Nije Srbija Francuska, niti ovi naši skorojevići umeju makar da se obuku s ukusom kao Miteran.
Kada smo već kod mode, nedavno sam se zatekao na prijemu u jednoj ambasadi, čisto kao pratilac, i dosađivao sve dok nije nahrupila gomila mladih, dežmekastih i kilavih ljudi u istovetnim plišanim odelima. Čovek iz tužilaštva koji se tu zatekao, za razliku od mene naviknut na ceremonije, objasnio mi je da su to sve sitni činovnici koje su šefovi častili pozivnicom jer je njih mrzelo da obave ono što se u drugim zemljama smatra dužnošću.
Ne manje zgranut od mene, posmatrao je čitavu hordu parazita, koji su neumoljivo poput svinjskog gripa izjedali i ispijali sve što je stavljeno pred njih. Kasnije, u gradskom autobusu, ošamutio sam se od susreta sa umornim, poderanim i gladnim proletarijatom koji čitav dan nije jeo jer nema para, pa čeka da dopuzi do kuće.
Svako ko se školovao u onoj Jugoslaviji seća se da je Marks predvideo revoluciju u industrijski razvijenim zemljama, a ona se 1917. dogodila u Rusiji, zato što su u toj zemlji socijalne razlike bile najveće. Kao danas u Srbiji. Zato je Tadić preko Cvetkovića zapretio pendrecima, jer nema više ništa drugo da ponudi ili slaže.
