Šta će mi struja

0

Radoslav Jevremović sa stadom koza
 

Iako je 27 godina živeo u Beogradu, gde je radio kao dispečer za međugradski saobraćaj, a 10 godina proveo u Hajlbronu u južnoj pokrajini Baden Vintemberga u Nemačkoj, gde je radio na farmama i građevini, 2003. godine kupio je kuću od 100 kvadrata u Donjoj Sibnici i nešto zemlje na kojoj uzgaja kukuruz i detelinu za svoje stado koza.

 

Kupio je i kompletan nameštaj, sredio kupatilo, razveo kablove za električnu energiju po celoj kući, ali ništa od toga ne koristi. Otkad je u Levču, nije išao lekaru, hrani se kozjim sirom i pčelinjim proizvodima. Iako ima i srpsku i deviznu penziju, ne pamti kada ih je podigao jer, kaže, nema na šta da potroši novac. Neki seljani ga smatraju čudakom, ali Radoslav je osoba od koje mnogo toga može da se nauči.

– Vratio sam se selu, jer sam želeo da živim u skladu s prirodom. Samo u selu čovek može imati život vredan življenja. Najbitnije je da čovek ume da živi lepo. Uostalom, zar Kant nije rekao da je sreća svuda i da samo treba pružiti ruku i uhvatiti je? Za mene je sreća biti zadovoljan i naći unutrašnji mir – kaže za "Vesti" 66-godišnji Radoslav, po struci ekonomski tehničar.

 

Čitanje pod banderom

On, jednostavno, ne može da zaspi dok nešto ne pročita, jer su knjige čoveku duhovna hrana i daju mu krila. Pošto po čitav dan radi, to može samo uveče. Zato za čitanje novina koristi ulično svetlo. Čak i kada je napolju minus 20 ili pada sneg, on stoji ispod bandere i čita novine. Pošto mu se, kaže, zenica navikla na tamu, nije mu problem ni da se u kući snalazi bez svetla. A kupio je puno lampi.

 

Selo Donja Sibnica
 

 

Oprostio 35.000 nemačkih maraka

Kada se iz Nemačke 2002. godine vratio u Beograd, naš sagovornik je u Resniku kupio hektar placa na kome su bile dve stare kuće, jer je sa suprugom Desankom, sinom Danilom i kćerkom Danijelom hteo tamo da se nastani.
– Nisam uspeo imanje da prenesem na svoje ime. Prodavci su se pravili ludi, novac su potrošili i nisu mogli da ga vrate. Nisam hteo da ih tužim. Iako sam teško zaradio taj novac, nisam se nervirao. U ovo vreme kada živci pucaju na svakom koraku, treba ih čuvati. Problem staviš u fioku, zaključaš ga i ne diraš. Što se više nerviraš, praviš još gore. Oslonim se na božju pomoć i on mi uvek pomogne – hladnokrvno priča Radoslav.

– Imam status potrošača, jer plaćam trošak javnog snabdevača, ali nikako da nađem vremena da mi Elektrodistribucija priključi struju. Svakog dana radim kod nekog, tu i ručam i ništa mi nije potrebno. Imam i dva radio-aparata i voleo bih nekada da ih slušam pred spavanje. Ali, nemam vremena za Elektrodistribuciju. Eto, deset godina sam trasirao reku, jer mi je ulazila u dvorište. Za vreme majskih poplava, selo je spaseno zahvaljujući Bogu i mom vrednom radu – kaže Radoslav.

 

Od nameštaja retko je šta raspakovao. Ima čak sedam stolova, od kojih je jedan naručio iz Nemačke. Ni električni, ni šporet na drva nije izvadio iz kutije. Iako je nekada imao stan sa parnim grejanjem, sada spava u hladnoj sobi, pokriven s nekoliko vunenih prekrivača.

– Kada padne sneg, ovde je baš hladno. Razmišljao sam kako to da prevaziđem, jer je sunce daleko, što bi rekao Dobrica Ćosić. Setio sam se da imam sobu koja nema nijedan spoljašnji zid i u njoj spavam. Navikao sam se na hladnoću, verovatno sam ojačao i imunitet, pa mi nije hladno. Kada budem raspakovao stvari, zaklaću jare i pozvaću vas – obećava Radoslav reporteru "Vesti".

 

Brijanje ispod mosta
 

 

Kamen pod glavom

Još zanimljivije je što naš sagovornik, koji ima stotinak košulja i dvadesetak pari cipela i cokula, leti hoda bos, a spava u podrumu. Ispod glave stavi kamen s tankim sunđerom, a leži na asuri.

– Stopala treba čuvati, jer nas ona nose, a ne traže ni benzin, ni naftu. Zato hodam bos. Volim da spavam na kamenu i asuri, ne zato što sam svetac, već zato što takav položaj telu daje neku vrstu masaže. Kičma je najopterećeniji deo tela čak i kod ljudi koji ne rade fizičke poslove – objašnjava Radoslav.

 

Pošten i human

Radoslavu su vrata svake seoske kuće otvorena. Toliko je pošten da poštar u njegovu kuću ostavi penzije i pisma i on ih podeli po domaćinstvima. Kada ima valjan razlog, poklanja i jare.
– Šopenhauer kaže: "Vaše je ono što date drugom." Kada je kopan bunar za školu dva dana sam pomagao, a onda sam poklonio jare. Dakle, škola je uradila nešto za društvo i ja sam hteo da se odužim. Nekima sam postavio uslov da se ožene da bih im poklonio jare. Hoću uvek da dam, ali treba da postoji neki razlog – iskren je Radoslav.

On ne krije da leti greje vodu na suncu da bi se okupao, a kad je hladno, po vodu ode do komšije. Nije mu problem ni da se kupa hladnom vodom. Uglavnom se takvom i brije i to gde god se nađe. Neretko to radi i ispod mosta. Potpuno se, kaže, ogradio od hemije. Čak je i sapun sam napravio. Jedino što kupuje četkicu i pastu za zube.

– Pravi sam asketa. Razvio sam sistem povratka prirodi. Koristio sam tehničko-tehnološke tekovine moderne civilizacije, Ali, one zrače. U kući imam preko 15 aparata. Ali i bez njih može lepo da se živi. Volim da odem u Beograd, u kojem sam proveo pola života i u kojem žive moji najmiliji. Ali, nikada ne bih menjao svoj način života. Tamo nema božjih blagodeti kao što je ovaj čist vazduh, voda sa izvora ili vinograd u kojem čuješ pesmu ptica – zaključio je Radoslav.

Potom je malo zaćutao, promislio:
– Pošto je Bog nagradio čoveka životom, znači da niko nema prava da se muči do krajnosti. Dosta sam se mučio. Možda smanjim posao i počnem da putujem. Možda odem do Kaira ili Stokholma. Kažu da čovek vredi onoliko koliko proputuje. Ali, prvo moram da sredim dvorište, pa stazu do rečice, da oberem duleke koje sam posadio…

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here