pixabay.com
Aja Sofija

Politički islam deluje kroz simboličnu politiku, komentarišu ovih dana mediji nemačkog govornog područja slučaj Crkve Presvete mudrosti u Istanbulu, po drugi put pretvorene u džamiju.

Evropske reakcije na islamizaciju Aja Sofije su u tonu odmerene, ali pune pasivnog besa, dok su u samoj Turskoj pobedničke. Crkva „s podovima kao more“, kako je opisuje engleski arhitekta Letebi u knjizi iz 1891. godine, konačno je otplovila niz more, piše RTS.

„Kao da smo ponovo osvojili Istanbul“, preneo je austrijski ORF izjavu jednog od stanovnika Istanbula okupljenih u slavlju ispred Crkve Presvete mudrosti, neposredno nakon što je turski sud objavio odluku 10. jula.

Kada je Ataturk posle Prvog svetskog rata sekularizovao Tursku, istovremeno je sekularizovao Aja Sofiju. Sa dva radikalna religiozna pola, hrišćanskog i muslimanskog, Ataturk je tu kasnoantičku građevinu preselio u neutralnu sredinu, najveću moguću s obzirom na okolnosti.

Grci – nekad većina, danas samo nekoliko hiljada

Razlozi za Ataturkovu odluku da od „Majke svih crkava“ i „Majke svih džamija“ napravi muzej su bili brojni, ali za ovaj tekst je bitan samo jedan – da Istanbul tog trenutka nije imao muslimansku većinu. Oko 1920. godine, Grci i Jevreji su u Istanbulu još uvek bili većinsko stanovništvo.

Turci se nisu osećali sigurnim u državi gde im čak i glavni grad odriče demografsku poslušnost.

Od tog trenutka, turska većina u Istanbulu je sistematski stvarana, a grčka redukovana. „Grke“ treba shvatiti zbirno, jer je u evropskom sećanju na Vizantiju taj termin sačuvao antičku referencu i u praktičnoj svakodnevici se odnosio na sve hrišćane bez razlike. Nekad i na Jevreje, u smislu nemuslimani = Grci.

Posle pogroma 1955. godine, broj Grka je spao na ispod 50.000, danas na svega nekoliko hiljada.

U međuvremenu, islam je pronašao forme moderne funkcionalnosti, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan se profilisao kao portparol političkog islama, a Istanbul je konačno demografski osiguran. Sazrelo je vreme za simboličku politiku velikih gestova.

„Podovi od mora, vode, talasa“

Evropske kulture su se više puta opraštale sa semantikom Svete Sofije. Danas je samo na delu poslednja epizoda. Narodi koje je Osmanska imperija porobila su se sa Justinijanovom crkvom oprostili odmah, po kratkom postupku. Za razliku od njih, ostatak Evrope je počeo da se oprašta tek početkom devetnaestog veka.

Do tada, Justinijanova crkva je bila više mit nego stvarnost, pre simbol nego ostatak prvobitne činjenice.

Kada se Evropa u devetnaestom veku ponovo setila, medijski termin je „otkrila“ Svetu Sofiju, ona je bila monumentalna građevina iza granice koja se teško prelazi, arhitektura o kojoj se priča, ali o kojoj niko ne zna ništa pouzdano – ni konstrukciju, ni unutrašnje uređenje, ni dekor, ni materijale, ni promene tokom popravki i renoviranja.

U knjizi „Arhitektura, misticizam i mit“ iz 1891. engleskog arhitekte i istoričara Vilijama Letebija nalazi se poglavlje o podovima Aja Sofije koji stvaraju utisak mora, vode, talasa „samo kad ne bi bili pokriveni tim „prokletim (accursed) tepisima“.

Letebi piše o onome što nije video, ali poetski uobličava ono što drugi jesu. Sanja ono što su drugi retki videli. Međutim, sada je ta crkva konačno „otplovila niz more“.

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime