Amir Reko veli da je tako bilo čak i u Drugom svetskom ratu. Muslimani su štitili Srbe kad bi naišli Italijani, ustaše, ili kakva druga formacija koja je pretila da im naudi, a Srbi opet nisu dali na komšije i prijatelje ako bi naišli četnici.
Deca u amanet
– Nikad, recimo, ni moj otac, ni ja, niti iko moj, dok je od nas traga i pomena, ne možemo i nećemo da zaboravimo postupak našeg prvog komšije Laza Pejovića, nesumnjivo u tom času najuglednijeg i najuticajnijeg čoveka u selu, ne samo među Srbima – Pejovićima. Negde 1942. ili početkom 1943. godine, banuli u selo četnici i počeli redom da zlostavljaju i pljačkaju Muslimane”.
– Lazo čuje vrisku i zapomaganje u našoj, ni 100 koraka udaljenoj kući – eto, delio nas je praktično samo jedan izvor – dotrči i zatekne četnika, zlostavlja moju nenu, očevu majku Hatidžu, podneo joj cev pod grlo i traži dukate. Lazo potegne pušku i ubije ga na pragu. E, posle kad su došli po Laza da ga vode u zarobljeništvo – priča se da je i završio u nekom nemačkom logoru – svoje dvoje dece, Todora i Bosu, nije ostavio u amanet Srbima, rođacima i komšijama, nego mojoj neni.
A ni Todor Pejović – sa suprugom Stanom živi i sada u Gudelju – nikad nije zaboravio kako je postupio njegov otac. I danas smo mi komšije i prijatelji. I ne samo s njima nego i sa svima ostalima, uprkos svemu što se u Gudelju desilo u ovom poslednjem nesrećnom ratu, jer mi koji smo preživeli dobro znamo da za to niko od naših komšija Srba iz Gudelja nije kriv.
Ista maza za svu decu
Kako ističe Reko, on u stvari, kao dete nije osećao niti znao za nekakve razlike i potpuno mu je bilo svejedno s kim će biti u društvu kad igraju fudbal, košarku, odbojku, dok putuju do škole ili natrag.
– Potpuno mi bilo prirodno to što je moja majka napravila istovetnu mazu meni i mojim drugovima Zoranu, Slavku Dragoslavu, a isto tako sam se i ponašao i bio čašćen u njihovim kućama. Sve mi je to bilo potpuno prirodno i normalno. Ja sam posle završio srednju školu u Sarajevu. Bio sam dobar i primeran đak, među najboljima, i odlučio sam da upišem Vojnu akademiju kopnene vojske – to je bila moja životna želja. Prošao sam sve testove i primili me kao odličnog đaka. Nikad neću zaboraviti veliko veselje koje je tada napravio moj otac na kojem se, naravno, okupilo svo selo i potpuno sam siguran da su se tome svi jednako radovali.
Nikad, inače, neću zaboraviti ta sijela i veselja u selu kad bi se ženili ili udavali, kad je ko praćen u vojsku – kako smo se tada okupljali i zajednički radovali kao da smo bili jedna kuća. Zbog svega toga mi je danas još i teže kad se samo setim tih srećnih vremena i kako se to odjednom, u trenu, sve srušilo i preokrenulo, a još teže mi je što znam da je sve išlo mimo naše volje i želje.
Kod mene je to možda sve i za nijansu naglašenije zbog moje majke koja je odrastala i stasavala u sličnoj atmosferi, u mešovitoj sredini u kojoj se takođe skladno živelo, pa je ona tu ljubav i poštovanje dodatno prenosila na nas i uvek nas učila da postoje samo ljudi i neljudi i da nikad ne treba gledati šta je čoveku na glavi već šta mu je u glavi. Ja sam to, čini mi se, shvatio nekako još dublje i snažnije, jer sam po prirodi bio znatiželjniji, od detinjstva imao neke svoje vizije koje su daleko prevazilazile sve te okvire i ograde.
Đak pešak
– Ja sam osnovnu školu završio u Ustikolini i svaki dan odozgo iz sela pešačio šest kilometara u jednom i šest u drugom pravcu. Naravno, uvek zajedno sa komšijama Srbima i ne pamtim da smo se ikad, ni kao deca, kao đaci, nešto posvadili. Svi smo bili sirotinja i svi smo maštali o nekom boljem i bogatijem životu. Sećam se, moja pokojna majka bi s jeseni natovarila na konja dva sepeta jabuka i poterala do sedam kilometara udaljene Foče, prodala i kupila mi knjige. A već kad sam dobio i đačku torbu sa imenima Mirka i Slavka, legendarnih junaka iz partizanske priče, nije me bilo srećnijeg na svetu – priča Amir Reko.
Jugosloven
Za desetak godina službe u JNA, Amir Reko je prošao gotovo celu Jugoslaviju, od Novog Mesta u Sloveniji preko Gospića u Hrvatskoj, Podgorice i Pljevalja u Crnoj Gori, do Bitolja u Makedoniji i Zaječara u Srbiji. Nije ni čudo što je toliko bio opijen jugoslovenstvom.
