Njega je ubio Srđan Aleksić (44) nakon kraće svađe posle bezazlenog sudara kod sela Ranutovac u blizini Vranja. Šteta na Aleksićevom automobilu kasnije je procenjena na manje od 10 evra, ali je on iz samo njemu znanih razloga izvadio pištolj i pred svojoj suprugom i dvoje dece koji su bili u automobilu jugo florida, ispalio metak kroz staklo Nikolićevog renoa klio i ubio ga na mestu. Ubica je sačekao policiju i mirno se predao.
Zastavice za Bajern iz MinhenaNikolić je bio poznat i po tome što je sa nemačkom firmom Hof Šmit u januaru dogovorio izradu 50.000 zastavica za fudbalski klub Bajern iz Minhena, o čemu su izveštavali i mediji u regionu. Takođe je pravio dresove za jedan hokejaški klub, ali i zastave za zemlje Evropske unije. |
Nikolić je poznat u Grdelici i okolini kao dobar domaćin, koji je voleo rodni kraj. Godinama je živeo i radio u Marseju, ali je odlučio da sav zarađen novac ulaže u rodni kraj i tekstilnu fabriku ITP, u kojoj su radili njegovi otac i deda. Sada zaposleni u ovoj firmi strahuju za svoju sudbinu, ali i opstanak Oraovice.
Ova tragedija najteže je pogodila Nikolićevu majku Živanu (84) i sestre Slobodanku Stojković i Savku Stevanović.
– Ni mrava nije zgazio, a šta ga snađe da ga neki bolesnik ubije i to zbog ogrebotine na autu koja nije koštala ni 10 evra. Kako da poverujemo da Ljubiše više nema – kukaju njegova sestra Savka i Slobodanka koja je došla da poseti porodicu iz Francuske gde godinama živi i radi.
Kroz suze dodaju kako se u životu mnogo namučio.
Obnovio manastirOsim što je mnogo voleo svoje selo, poštovao tradiciju, veru, srpsku šajkaču i opanak, Nikolić je kako kažu njegovi prijatelji, pomagao koliko je mogao u obnovu puteva. – Pre svega je pomogao u obnovi seoske svetinje manastira Svetog Nikole. Za njega je uvek poseban doživljaj bila seoska slava Sveti Prokopije, koju je proslavljao u porti manastira i kod kuće – dodaju oni. |
– Nije se ženio pod izgovorom da mora da stekne. Obećao je da će to učiniti za Mitrovdan, a sada sve ode u propast. Odrastao je i školovao se u selu, završio gimnaziju i upisao prava u Nišu. Nije mogao da nađe posao u Srbiji, pa je 1996. godine otišao u Marsej kod starije sestre. Radio je sve, a sav novac stavljao u slamaricu. Bio mu je san da se vrati u selo. Otvorio je 2006. godine preduzeće u Francuskoj. Četiri godine kasnije kupio je propalu fabriku trikotaže ITP Oraovica u rodnom selu i posle dve godine počeo proizvodnju – kaže njegova porodica.
Tada se i vratio u svoje selo kako bi ostvario amanet oca i dede da bude svoj na svome.
– Mislili smo da je dovoljno zaradio, da je vreme da se oženi i uživa, kupi kuću u Francuskoj. On je samo nastavio da donosi u Srbiju sve što bi zaradio u firmi u Francuskoj gde radi osam ljudi. Sa ponosom je govorio da tamo rade Francuzi, Poljaci, Bugari, ali i naši ljudi – dodaju meštani.
U obnovu fabrike uložio je 350.000 evra, ali je govorio da je to samo "na papirima", da su stvarna ulaganja još veća. Radilo je 25 žena, a planirao je da do kraja godine zaposli 50, ulažući sve što zaradi u Francuskoj.
– Šijemo sportske dresove, jakne. Cilj nam je bio izvoz. Krenuli smo silovito, posao je cvetao, a šta sada. Pucanj u Ljubišu je pucanj u nas, u obnovu i opstanak Oraovice – šokirane ističu njegove radnice, dodajući da ne znaju koja je njihova dalja sudbina.
