Svakog dana novo zanimanje

0

Milivoj kao saobraćajni policajac
 

Milivoj je rođen 1972. godine u Benkovcima, gde je živeo sa majkom Ljubicom, ocem Jovom, sestrama Mirom i Jasnom i bratom Ljubom. Završio je osnovnu školu i upisao saobraćajnu školu u rodnom mestu, ali ju je posle prve godine napustio i kao građevinac počeo da radi u firmi u kojoj je radio i njegov otac. Bio je terenac od 1987. do 1995. godine. Njegova porodica bavila se i poljoprivredom i stočarstvom da bi dopunila kućni budžet.

Milivoj je po izbijanju rata na prostorima bivše Jugoslavije mobilisan u intendansku službu. 

 

Ugostio Francuze

– Dvojica biciklista iz Francuske, koji su se obreli u Rekovcu, videvši Milivoja kako reguliše saobraćaj, obratila su mu se za pomoć. Ne znam kako su se sporazumeli, tek, Milivoj ih je odveo svojoj kući, dao im da jedu i piju. Biciklisti su i prenoćili kod njega – priča Goran Jovanović iz Bara kod Rekovca.

Zbog ratnih okolnosti, kao i mnoge druge porodice u "Oluji", sa ocem, majkom i bratom seo je na traktor i 1995. godine krenuo put Srbije. U Srbiju nisu poneli ništa osim, kako reče, golog života. U rodnom Benkovcu im je sve oduzeto ili popaljeno. Ostali su bez kuće i okućnice, 40 ovaca, 27 koza, konja i svinja. Milivojeva sestra Mira Prlić ostala je u Slankamenu, a sestra Jasna Baršin, udata za Hrvata, u Kninu.

Milići su najpre došli u Beograd, odakle su poslati u jagodinsku halu sportova. Posle izvesnog vremena raspoređivani su po raznim okolnim mestima. Ova porodica izabrala je Rekovac, ali su najpre poslati u selo Sekurič, nadomak ovog grada. Milivoj, njegov otac i brat Ljuba bili su radnici najamnici ne bi li mogli da prežive. Pošto su uspeli nešto i da prištede, 2001. godine kupili su kućicu u Rekovcu i preselili se, a Ljuba je svoju sreću rešio da potraži u Americi.

Milivoj je ostao da brine o majci i ocu. Nažalost, umesto da malo živnu, jer su konačno bili svoj na svome, Milivoju je iste godine umrla majka, a otac tri godine kasnije. Tada je poslednji put video brata Ljubu i sestru Miru, dok sestra Jasna nikada nije došla iz Hrvatske da ga obiđe.

Milivoj u Rekovcu nema nikog svog, ali ne postoji čovek sa kojim je u svađi ili da ne govori.

Milivoj kao komunalac

Pekar i advokat

Milivoj danas ima 42 godine i rešio je da se nasmeje životu, kad je već život bio mrgodan prema njemu. Kao volonter Centra za socijalni rad čisti ulice i dobija 15.000 dinara mesečno. Kaže da pomoć kasni dva meseca, ali se on snalazi. U slobodno vreme svakog dana menja zanimanje po svom nahođenju. Čim se probudi, Milivoje odredi šta će biti tog dana, da li će biti novinar koji izveštava javnost: "Dragi gledaoci opštine Rekovac, ovde je sve propalo. Njive nisu uzorane, mladi odlaze u gradove, o starima nema ko da brine", ili će biti možda carinik.

Jednog dana je saobraćajni policajac koji reguliše saobraćaj na ulicama Rekovca, drugog dana privodi kriminalce, trećeg zastupa državu Srbiju u najtežim sudskim predmetima i štiti njene interese jer mu, kako reče, pojedinačni privatni slučajevi nisu zanimljivi, četvrtog je pekar… Ima dana kada je lekar, pa bakama meri pritisak, kada je veterinar, kapetan, običan vojnik, Deda Mraz.

– Danas sam policajac. Broj moje značke je 5858. Tako mora po zakonu. Imam i lisice i pištolj. Jurim kriminalce – priča Milivoj pokazujući nam plastične lisice i pištolj.

– Po potrebi sam i saobraćajni policajac. Imam i palicu sa oznakom "stop", da bih mogao da zaustavljam automobile kada je gužva. Imam sve uniforme, aparat za merenje pritiska, lekarske slušalice. Imam sve što ti život pruža od hiljadu ruža. Najviše bih voleo da budem pilot da bih video kako izgleda život na nebu, a kako zemaljska nizija izgleda odozgo – šeretski će Milivoj.

Pomoć starima

Ne postoji Rekovčanin koji ga ne poznaje, niti ima osobe iz ovog mesta koju on nije upoznao. Kako nam reče ovaj šaljivdžija, on drži Rekovac i da nije njega sve bi se raspalo. U njegovoj kući bili su neki generali. Čak ga je i Arkan posetio. Nedavno je, kaže, pregovarao sa Putinom o prekidu vatre. Davao je, kaže, raport i Vučiću o stanju na ulici. Izveštavao ga je o pojavi zmija u selu. Najviše ima anakondi i šarana gluvaća.

– Završio sam takvu školu da je ni general nema. Ja mogu da postrojim sve vojnike da puze, a ja da idem za njima. To je kad sam kapetan. Kad sam običan vojnik, uzmem torbu i tranzistor i idem na vojnu vežbu. Kada radim, vreme mi brzo prođe. Najduže mi je kada spavam – nastavlja Milivoj svoje šeretske poduhvate.

Ovako je Milivoj našao način da se izbori sa nedaćama, tugom i samoćom. A Rekovčani su ga potpuno prihvatili. Shvatili su da je način na koji se on šali dopadljiv i ponašaju se prema njemu zavisno od toga koje je zanimanje izabrao za taj dan.
 

Tužan bez žene

– Treba mi neka devojka. Dosadilo mi je da živim sam. Nikada nisam imao ženu. Mada, ko po noći luta, taj po danu drema, a ko ženi veruje, taj pameti nema. Žene neće ni da rade. Ali, boli me duša i tužan sam što nemam ženu. Valjaće valjda neka. Prvo ću da je nacrtam, pa ću je pronaći – nastavlja Milivoj.

Zasad se još nije odlučio kakvu bi ženu voleo da ima, malo je razmišljao, pa odgovorio:

– Pa voleo bih da bude… da ima… sviđaju mi se žene sa dve noge.

Ni za decu ne pravi pitanje, nije mu bitno čime bi se njegovo dete bavilo:

– Ono bi bilo čovek.

Možda je u tom, čini se jednostavnom, odgovoru i sva suština ljudskog postojanja. A Milivoj jeste čovek. Meštani kažu da je veoma pošten. Starije osobe mu daju novac da im plati račune, a čak nosi pazar i nekim privatnim firmama. Nikada nije uzeo ni dinar. Često besplatno pomaže starima.

– Moj život je mnogo dobar. Nikad bolji nego što je bio. Kuća-pos’o, kuća-pos’o. Kuću sam zaradio. Danima i noćima sam se mučio. Vidi kakve žuljeve imam po rukama – reče Milivoj na kraju razgovora, ali njegov tužan pogled kao da je govorio da će ti ožiljci nestati, ali ne i oni drugi.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here