EPA PHOTO/EPA FILES/RADE PRELIC

Srbija je spremna da se vrati dijalogu po ukidanju prištinskih taksi na srpsku robu jer je iskreno za postizanje stvarnog i održivog kompromisa u rešavanju pitanja Kosova i Metohije, poručio je u Njujorku ovih dana predsednik Srbije Aleksandar Vučić, a uveliko se spekuliše da je Hašim Tači dao signal da će nova vlast u Prištini posle izbora te takse ukinuti.

Do sada je bilo mnogo predloženih rešenja, a nijedno do sada nije zaživelo – mnogo sati, dana i godina pregovaranja bez uspeha, više pokušaja raznih predstavnika Beograda, Prištine i međunarodnih zvaničnika da se saglase, konstantna napetost… Sve to može stati u jednu jedinu reč Kosovo, u problem koji remeti život Srbije, Balkana i Evrope, već decenijama. Kosovo je bilo i u žiži Generalne skupštine UN, odakle su odlazeća šefica EU diplomatije Federika Mogerini i lideri sa Zapadnog Balkana podržali nastavak dijaloga i pozvali na skoro postizanje pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine.

Ti napori stižu u trenutku kada predstavnici kosovskih Albanaca 11 godina žive samoproglašenu nezavisnost, spremaju se za „kosovske“ izbore 6. oktobra i blokiraju pregovore taksama na srpsku robu od 100 odsto. Beograd je, paralelno, u jeku akcije lobiranja država da povuku priznanje državnosti Kosova i bije bitku protiv ulaska Prištine u Unesko i Interpol. Reklo bi se, nastavak pregovora je gotovo nemoguć, da nije SAD koje se uključuju u priču. Zato neki analitičari veruju da bi Vašington, kao i u Dejtonu 1995, mohao da iznedri ili nametne nekakav kompromis.

Od trenutka kada je pokojni predsednik Srbije Slobodan Milošević, na proslavi 600 godina od Boja na Kosovu, na Vidovdan 1989. pred milion ljudi sa Gazimestana poručio „Opet smo pred bitkama i bitkama. One nisu oružane, mada i takve nisu isključene“ – bitaka je bilo. I prvih i drugih. Proteklo je mnogo vode i… još teče.

Od tada se Balkan okrenuo naglavačke, krvavim raspadom SFR Jugoslavije na pet država početkom devedesetih i separatizmom kosovskih Albanaca koji je rezultirao uplitanjem Zapada u odnose unutar Srbije. Potom i bombama 1999. koje je 19 članica prosulo na SR Jugoslaviju sastavljenu iz Srbije i Crne Gore. Razlog je nađen u navodnoj „humanitarnoj katastrofi“ na Kosovu, a kao okidač upotrebljen „Račak“ koji se kasnije ispostavio kao izrežirani pokolj albanskih civila.

Užasnih 78 dana počelo je 24. marta, a stalo je pošto je Slobodanu Miloševiću priprećeno da će Srbija biti sravnjena sa zemljom ako ne prihvati dogovor. Kumanovskim sporazumom je 9. juna stavljena tačka na vazdušne napade, dan kasnije je usvojena Rezolucija 1244 kojom je odobreno međunarodno, vojno i civilno prisustvo u SRJ.

Ta Rezolucija SB UN, prema rečima bivšeg predsednika Izvršnog veća Kosova Zorana Anđelkovića, nije ni pobeda ni poraz, već je, kako kaže za „Vesti“, prihvaćena da se zaustavi bombardovanje, jer je bilo pretnji da će srušiti hidroenergetski sistem.

– Posle dogovora oko Kumanovskog sporazuma bili smo na terasi kod Miloševića i on je pitao Černomirdina da li će nam Rusija, ako ga ne prihvatimo, pomoći, a ambasador je odgovorio da će se pridružiti napadu. Ruski generali su počeli da plaču, ali su rekli da će stati uz svoju državu – priseća se Anđelković tih dana.

Privremena administrativna misija OUN na Kosovu – Unmik je uspostavljena, Milošević više nije bio na vlasti, a šest godina kasnije Srbija se razišla sa Crnom Gorom, posle referenduma 2006, na kome je insistirala Podgorica, kako se pričalo, pod patronatom Zapada. Priština je tu priliku iskoristila i proglasila nezavisnost Kosova u februaru 2008. Od tada politički predstavnici kosovskih Albanaca ne priznaju drugo rešenje, osim da im Beograd tu nezavisnost – prizna.

Bombe po svaku cenu

Bombardovanje se nije moglo izbeći jer su, kako je kazao premijer SRJ tokom bombardovanja Momir Bulatović, „SAD, po svaku cenu, htele rat“.

– Amerikancima smo nudili bazu Bondstil, uz saglasnost vlada Srbije i SRJ za simboličnu nadoknadu od jednog dolara. Nudili smo im da nas prime u NATO, jer ako smo u tom savezu, ne mogu da nas bombarduju. Nudili im upravljanje rudnim bogatstvom, koncesije na energetske i rudne potencijale KiM, jer ako mi ne možemo da nađemo zajednički jezik sa Albancima, nek to bude neka britanska ili američka kompanija. Sve smo im nudili da ne bude rata, ali ga je moralo biti. Njima je rat bio potreban – kazao je 2018. Bulatović, koji je nedavno preminuo.

SUTRA – Svi planovi za budućnost srpske pokrajine (2): Od Kipra do Hongkonga

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime