Svojom kožom spasli Stefana

Trojica drugara se ni minuta nisu premišljali
 

U vremenu kad se svi kunu da su uz vas zauvek, ali se razbeže kada je teško, ovi heroji su bez razmišljanja dali svoju kožu da bi životno ugrožen Stefan Minić (25) iz Kragujevca prebrodio rane koje je zadobio u požaru u svojoj kući 6. jula.

Nikola Petrović (26), radnik u "Džonson kontrolsu", Miloš Đukić (26), takođe zaposlen u istoj firmi i Nikola Barjaktarović (22), koji radi u Fijatu su Stefanovi drugovi iz detinjstva. Odrasli su zajedno u naselju Stanovo. Oni su se pretprošle nedelje posle tragedije koja je zadesila porodicu Minić odmah organizovali i otputovali za Beograd, u Klinički centar Srbije, kako bi njihovom kožom spasli Stefana, gastronoma po struci.
 

Stanko teši majku

Majka Mirjana malo govori. Juče se čula sa Stefanom telefonom i to joj je teško palo. Prvi put su ga previjali bez opšte anestezije i bio je iscrpljen. Dok joj suze naviru teši je stariji sin Stanko, koji tek što je otišao u inostranstvo za boljim životom, ali je morao da se vrati i bude uz porodicu.

– Stefanu je izgorelo 38 odsto kože. Opekotine su duboke. Stradali su mu lice, ruke, noge… Objasnili su nam da zbog teških opekotina postoji mogućnost da organizam proizvodi toksine koji bi bile pogubne za njega i da je njegov život ugrožen. Došao sam kod njegovih roditelja i video ih uplakane i očajne. Tražili su trojicu donatora. Pozvao sam Miloša i Nikolu i odmah smo se dogovorili da ćemo mi dati kožu za našeg Stefana – priča za "Vesti" Nikola Petrović.

Samo dan kasnije ova trojica mladića već su bili na putu za Beograd. Na klinici za plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju Kliničkog centra Srbije, gde Stefan još uvek leži s teškim povredama, urađene su im analize i oni su jedan za drugim ulazili u operacionu salu. Koža im je skinuta sa butina i oni se još uvek oporavljaju od ovog zahvata.
 

Nikola Petrović organizovao akciju
 

– Bili smo u istoj sali sa Stefanom, ali ga nismo videli. Uvodili su nas jednog po jednog, ali već smo bili pod anestezijom. Još ga nismo videli jer je on u izolaciji. Može pomalo da priča telefonom, ali teško, trpi velike bolove. I taj kratki telefonski razgovor bio je toliko emotivan da još ne mogu da se oporavim od toga. Rane na butinama će se zalečiti, ali taj razgovor nikad neću zaboraviti – kaže najmlađi heroj Nikola Barjaktarović, koji je na zahvat pristao i pre nego što su mu šefovi u Fijatu dali odobrenje da izađe.
 

Radi kod zemljaka iz Malmea

Stefan je završio fakultet za gastronoma. Hajat je bio zainteresovan da ga zaposli, ali se on zbog roditelja i prijatelja ipak vratio u Kragujevac i našao posao u restoranu Panorama hotela Kragujevac, čiji je vlasnik naš zemljak iz Malmea.

Nikola se sa Stefanom druži od malih nogu i zajedno idu na ples. Celo detinjstvo i mladost proveli su u naselju. Treći komšija i drug Miloš Đukić je takođe bez dvoumljenja pristao da pomogne Stefanu. Iako on, kao i ostala svojica, rade za italijanske firme, kaže da su im šefovi bez minuta razmišljanja dali odoborenje da napuste fabričke hale.

– Stefan je moj drug i komšija. Sve bih učinio za njega. Detinjstvo smo proveli po naselju. Živimo kuća do kuće. Nisam imao predstavu kako izgleda ova operacija. Rekli su mi da će oporavak biti dug. Ali, nije to ništa prema onome što Stefan trpi. Ja ću izdržati, a mora i Stefan. I naši roditelji su nas odmah podržali. Rekli su: Idite, spasavajte ga! Pa mi smo tu zajedno jeli, pili, odrasli. Ako nas pitate da li je bilo dileme, naravno da nije – kaže Miloš, koji još uvek teško hoda posle skidanja kože.

 

Očajni roditelji Goran i Mirjana još nisu videli sina
 

Stefan Minić je teške opekotine zadobio 6. jula u porodičnoj kući. Plin iz boce je curo kad je sišao u kuhinju da skuva kafu. Čim je upalio šibicu, vatra je buknula i zahvatila njegovo telo. Iz Kragujevca je odmah prebačen u Beograd. Niko ga iz porodice još nije video jer je u izolaciji. O njegovom životu i oporavku brigu vodi doktorka Biljana Ćertić. Otac Goran i majka Mirjana su očajni, ali ne posustaju u borbi za mlađeg sina.

Goran kaže da im je teško što ne mogu da ga vide, ali nikada neće moći dovoljno da se zahvali mladićima iz komšiluka koji su pritekli u pomoć.

– Bila su to mala spadala koja su jurcala po ulici. Nemirni đavoli koji su sada izrasli u ljudine. Spasli su mog sina… Šta da im kažem?! Hvala nije dovoljno – priča Goran dok sedi u dvorištu sa spasiocima svog sina.

Trojica heroja, iako još uvek teško hodaju, svakodnevno svraćaju kod Minića da im bar malo odagnaju ružne misli jer borba za Stefana još uvek traje. Njemu sledi presađivanje kože na šakama i nogama i dugotrajni oporavak. Ne mogu da veruju da ih je zla kob zadesila i to u trenutku kada su mislili da će im život biti miran i spokojan.

 

Potreban novac za veštačku kožu!

Majku Mirjanu i oca Gorana muči još briga. Nemaju dovoljno novca za Stefanovo lečenje. Naime, u ponedeljak stiže veštačka koža iz SAD za Stefanove šake, koje nisu u funkciji. Veštačka koža košta 3. 000 evra.

– Zaposlen sam u Zastava kamionima. Plate nema. Supruga je u invalidskoj penziji jer je preživela rak debelog creva. Za ovu isporuku skupljamo novac. Ova deca su organizovala humanitarne žurke i koncerte. Treba skupiti toliki novac. Najgore je što svakog trenutka iz Beograda mogu da nam jave da mu je potrebno još veštačke kože, a mi nemamo toliko novca. Njemu su i noge i stopala teško stradala, lice i uši takođe – priča otac Goran.

 

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime