Početkom 20. veka u razvijenom svetu nije bilo diktatora sve dok u politiku nije ušao Vladimir Iljič Uljanov Lenjin. Vešto se održavajući na talasima ruskog građanskog rata koji će kasnije pobednici, boljševici, proglasiti Oktobarskom revolucijom, Lenjin je svoje diktatorske ambicije ostvarivao i opravdavao sloganom "diktature proleterijata". Činio je to tako vešto da su njegovi saborci verovali da im je nalogodavac bio sam Karl Marks, idejni utemeljivač komunističkog pokreta u svetu.
Boljševici na mukama
Bliži se stogodišnjica od kada je na Lenjina, vođu sovjetskog proleterijata, čije su teorijske zablude koštale glave stotine hiljada njegovih sugrađana, izvršen atentat. Bio je to četvrti, ali jedini ozbiljni pokušaj njegovih protivnika da tog čoveka sitnog telom, ali ogromne energije i upornosti zaustave u naumu da pretvori "majčicu Rusiju" u prvi komunistički raj na planeti. Atentat na Lenjina izveden je u predvečerje 30. avgusta 1918. godine, posle njegovog govora radnicima na mitingu u Zavodu Miheljson, koji je završio svojom omiljenom frazom: "Pobeda ili smrt!" Ma kako u prvi mah zvučalo neverovatno da je atentat na vođu Oktobarske revolucije zapravo spasao tu revoluciju, ta teza se ubrzo pokazala kao istinita. 
Bio je kraj leta prve godine od pobede Revolucije, a sovjetska vlast već je bila ozbiljno uzdrmana. L. S. Sosnovski, član VCIK, Sveruskog centralnog izvršnog komiteta i urednik seljačkih novina "Sirotinja" piše: "Vraćao sam se u Kremlj s nekog sastanka koji je potrajao do kasno u noć. Prilike nisu bile baš vedre. Najgora faza naših vojnih poraza, očajna glad u glavnom gradu, grozničava delatnost od strane kontrarevolucionarnih organizacija. Mi smo se vraćali doslovno pokisli sa svog sastanka, skrhani umorom: bila je to iscrpljujuća bitka koju smo morali voditi protiv izdajnika i doušnika. Njihov saveznik je bila glad. A s dolaskom zime pretila je još i hladnoća." I sam Lenjin je na jednom od mnogih mitinga u to doba priznao: "Mi danas preživljavamo, može biti, najteže nedelje u odnosu na svu revoluciju."
Na Sveruskom kongresu sovjeta, održanom 9. jula 1918. godine, isključeni su iz mesnih, gubernijskih i nacionalnih sovjeta eseri, najljući politički protivnici boljševika. Sovjetska Rusija je postala jednopartijska država. Ostale stranke su blagovremeno već bile zabranjene. Eseri, iako podeljeni na leve i desne, svejedno su svojim akcijama otežavali ionako katastrofalne okolnosti. Vrhunac je bio atentat na nemačkog ambasadora, Mirbaha, koga je ubio levi eser Blumkin.
|
Spas u opasnosti Lav Trocki, tada najbliži Lenjinov saradnik, a u isto vreme i partijski suparnik, povodom poslednjeg atentata na Vođu piše: "U tim tragičnim danima, revolucija je bila na prekretnici. Njena ‘blagost’ je odlazila u drugi plan. Rasla je odlučnost, a gde je bilo potrebno, i nemilosrdnost… Nešto se pomerilo, nešto očvrslo, i što je značajno, ovog puta revoluciju nije spasao predah, već obrnuto, nova opasnost…" Teška vremena Sećajući se prve godine po Oktobarskoj revoluciji, i Nadežda Konstantinova Krupskaja, Lenjinova supruga, kasnije je govorila: "Leto 1918. godine bilo je izuzetno teško. Tih dana Iljič nije, mimo običaja, pisao. Noću nije mogao da spava. Takva slika produžila se sve do kraja avgusta, do njegovog ranjavanja. Bila su to veoma teška vremena." |
"U tako haotičnoj situaciji izvršen je atentat na Lenjina, koji je poslužio kao povod za uvođenje tzv. crvenog terora, koji je imperijalistički rat transformisao u građanski", zaključuje se u delu "Atentati koji su promenili svet" Milana Đorđevića i Borivoja Marjanovića koji tumače: "Sam Lenjin je dolio ulje na vatru, pitajući se kakvi su boljševici revolucionari ako nisu u stanju da streljaju sabotere i belogardejce. Atentat na Lenjina bila je ona tanka nit čijim je pucnjem individualni teror prerastao u masovni ili kolektivni, kako su boljševici više voleli da ga nazivaju."
Atentator je pucao na Lenjina u fabričkom krugu, iz neposredne blizine, u trenutku dok je Vođa posle mitinga pokušao da vodi političko-filozofsku raspravu sa jednom gladnom građankom koja nije ništa razumela od onog što je govorio, ali ga je smatrala odgovornim što nema brašna, govore istraživanja novinara Žike Srećkovića. Lenjin se nalazio na korak od svog automobila u kojem ga je čekao šofer Stepan Gilj. Motor je bio upaljen. Trebalo je da ga odveze na noćnu sednicu – u to vreme se sastančilo u tri smene – Saveta narodnih komesara, kojoj je Lenjin predsedavao. "Od tri ispaljena metka, prvi je samo okrznuo njegovu bluzu i ranio građanku Mariju Popov, sa kojom je do malopre razgovarao, uglavnom na kraju slušajući njene pritužbe, a druga dva su se zarila u njegovo telo. Da bi ovaj zločin bio gnusniji nego što jeste, tajna policija je lansirala izmišljotinu da su meci bili – otrovani", navodi Srećković.
Veliki vođa se srušio. Atentator se na talasu nastale panike neopaženo izvukao sa mesta zločina. Posle ukazane prve pomoći, Lenjinov šofer Stepan Gilj je uz pomoć nekog aktiviste ubacio svog šefa u kola i odvezao ga u Kremlj, u kojem je Lenjin stanovao, a ne u bolnicu, koja mu je bila usput! Lenjin je odbio da ga odnesu na treći sprat, sam se pešice popeo do stana. (Petnaestak dana kasnije on se potpuno oporavio i nastavio da rukovodi revolucijom čiji se kraj u tom trenutku još nije nazirao) Prema zvaničnom saopštenju koje je te noći izdao VCIK, tada najviši izvršni, zakonodavni i kontrolni organ u SSSR, iza gnusnog zločina stajali su eseri, a za njihove pokrovitelje proglašeni su anglofrancuski imperijalisti.
Pet dana kasnije VCIK je saopštio da je na Lenjina pucala eserka Fani Kaplan. Uhapšena atentatorka priznala je zločin. Sovjetska politička policija, poznata kao Čeka, koju je Lenjin osnovao dekretom u decembru 1917. godine i koja je bila glavni instrument boljševičkog terora, osudila ju je na smrt i streljala 3. septembra 1918. godine. Time je ovaj slučaj arhiviran kao "potpuno razjašnjen". Da li je bilo baš tako?
Ključni svedoci o onome što se odigralo te večeri u dvorištu Zavoda Miheljson bili su sama žrtva, Lenjin, i njegov šofer Gilj. Već na prvi pogled začuđuje činjenica da sa Lenjinom o tome niko nikada nije službeno razgovarao. Njegovo svedočenje bilo bi dragoceno istražiteljima tim pre što su se on i Gilj potpuno razlikovali u bitnoj stvari – ko je pucao. Lenjin je samo posle atentata pitao da li je atentator uhvaćen, očigledno uveren da je to bio muškarac, dok je Gilj tvrdio da je hice ispalila žena.
"Pouzdani" svedok
Ne zna se ni da li je Lenjin video svog krvnika, ali je poznato da je Gilj do svog zaključka došao posrednim putem. On je u gužvi video, i to samo za tren, neku žensku ruku koja je držala revolver. Šofer, dakle, nije rekao da je video njeno lice, pa tako ni na saslušanju, koje je obavljeno iste večeri, nije mogao da da islednicima opis žene, čak ni to da li je bila mlađa ili starija, da li je bila plavuša, smeđa ili crnka, a ni kako je bila odevena. Međutim, kada je, mnogo godina kasnije, tom istom Gilju partija odobrila da objavi svoja sećanja na taj događaj, sa fotografskom preciznošću Lenjinov vozač je opisao svaku crtu lica Fani Kaplan, atentatorke koju – nije video!
