wikimedia.org
Karađorđe

Istorija ga je zapamtila kao velikog vojskovođu i borca za slobodu Srba, ali je činjenica da je Karađorđe Petrović imao i svoju i te kako mračnu stranu.

Karađorđe Petrović, vođa Prvog srpskog ustanka i jedan od najvećih junaka u srpskoj istoriji, pored brojnih vrlina, imao je i mane. Neke od njih su državu, ali i ljude u njegovom neposrednom okruženju koštale mnogo. Srbiju – bitaka i junaka. Ljude – glava. Ipak, o tome se nerado govori.

“Mala” ubistva u porodici

Prva žrtva Karađorđeve preke naravi i teškog karaktera bio je njegov otac Petar. Njega je vožd ubio u Sremu, gde je porodica u to vreme živela pobegavši od Turaka.

– Srbi izbegavaju da pišu i nerado pričaju o tome, jer se to ne uklapa u kasniji mit koji je nastao o Karađorđu. Postojali su čak istoričari koji su tvrdili da je reč bila o očuhu, a ne o ocu, kao da bi to opravdalo sam čin – kaže istoričar Dobrica Jovičić.

On objašnjava da je skoro sigurno bila reč o Karađorđevom ocu jer događaj pominju neki izvori iz tog vremena. Petar je navodno hteo da se vrati u Srbiju, a Karađorđe je to smatrao povredom časti i velikom sramotom.

Priča kaže da je na odlasku pucao ocu u leđa, a da je ovoga dotukao neko iz Karađorđeve pratnje. Po drugoj verziji, Karađorđe nije lično učestvovao u ubistvu, već ga je samo naredio.

Dokaz da je reč ipak bila o ovom je i činjenica da mu je Karađorđe dao pomen 1796. u manastiru Fenek moleći Boga da mu oprosti greh oceubistva ističe Jovičić.

Kako bilo, ako ovde i postoje istorijske nedoumice, stvar oko jednog drugog “porodičnog” ubistva sasvim je jasna – Karađorđe je 1806. godine ubio brata Marinka.

Usred Prvog srpskog ustanka do Karađorđa je stigla vest o tome da njegov brat napada devojke po Topoli. Vožda je uhvatio nekontrolisan napad besa. Otišao je kući, pretukao brata i lično ga obesio. Potom je sestrama danima branio da Marinka skinu i dostojno sahrane.

Čovek preke naravi koji je ubijao bez suda i suđenja

Od Karađorđeve preke naravi stradao je i veliki broj srpskih vojskovođa onog vremena.

– Vođa Prvog srpskog ustanka je bio surov čovek jer se u to vreme živelo mnogo surovije nego danas pa ni njegovo ponašanje nije mnogo odudaralo od onoga što su radili drugi narodni prvaci. Ubijao je bez suda i suđenja, u afektu i besu. Na primer, jedva su ga sprečili da ne izmlati narodne predstavnike, danas bismo rekli poslanike, kada je čuo da su se u Smederevu na Sovjetu ceo dan samo svađali! Ugled prote Mateje ga je zaustavio jer je već podigao ruku rekavši: “Pa zar vas je narod za to birao?” – objašnjava istoričar.

Karađorđe je na skupštini knezova i vojvoda ubio svog prvog političkog protivnika – kneza Teodosija Marićevića, koji mu je protivrečio. Vođa ustanka je to protumačio kao pokušaj otimanja vlasti.

Savremenici pišu da je Karađorđe često zapadao u čudno raspoloženje i “ćutnju” koja bi trajala danima. Kada bi konačno progovorio, urlao bi u jarosti i batinama rešavao sporove.

Ubijao je ljude u trenutku, uglavnom uz opasku “po duši te”. Time bi označavao da ta smrti ide “njemu na dušu” kaže Jovičić.

Tešku Karađorđevu ruku osetile su i vojvode pop Luka Lazarević i Mladen Milovanović koga je Karađorđe brutalno pretukao i potom pucao u njega dok je ovaj ležao na zemlji.

Srbi ne pričaju o ovome jer bi to bacilo senku na sve što je Karađorđe uradio kao vojskovođa i ustanik, a to nije malo. On nije bio naročito vešt diplomata, ali je kao borac za slobodu bio bez premca. Njegovu ličnost, kao i ličnosti svih potonjih Karađorđevića možda je najbolje opisao profesor Radoš Ljušić rekavši da su “za Obrenoviće bile fatalne žene, a za Karađorđeviće prijatelji”. Srbima su zato bliži Karađorđevići nego Obrenovići jer svi mi imamo baš takve prijatelje. Puna je Srbija sekira iz Radovanja zaključuje Dobrica Jovičić.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here