U Nemačkoj možete za gotovinu kupiti automobil ili kuću. Veruje se da tako kriminalci operu sto milijardi evra godišnje. Istražitelji traže da se to promeni, ali ima i argumenata u prilog kešu, piše Dojče vele.
Dirku Peglovu, čelniku Udruženja nemačkih kriminalista, padne mrak na oči kad ga novinari pitaju o pranju novca: „U poslednjih pet godina je pitanje borbe protiv pranja novca u Nemačkoj ekstremno zapostavljeno“, kaže on.
Pre pet godina je nadležnost za takve poslove prebačena na takozvanu Financial Intelligence Unit (FIU).
To zvuči sjajno i opasno za kriminalce, ali blago rečeno je to tigar od papira. Zaposleni u FIU uopšte nisu kriminalni istražitelji, nego su u nadležnosti carine. Često nemaju pristup bazi podataka policije. Hronično im nedostaje ljudi tako da čak i kod jasnih slučajeva, jedva da išta dogledno doba završi pred sudom.
– To što je carinska služba zadužena za obradu krivičnih dela pranja novca, to je kao da služba za registraciju vozila bude zadužena za krađu automobila ili da ured za brigu o deci i mladima istražuje slučajeve polnog zlostavljanja maloletnika – priča Peglov.
To se zna među kriminalcima i van granica Nemačke. Već dugo postoji sumnja da baš u Nemačkoj dolaze da operu novac.
Prljave pare u Nemačkoj
Popis poslova gde se obrću ogromne pare koje onda treba upumpati u legalne tokove prilično je dug: trgovina narkoticima, oružjem, ljudima, ilegalne igre na sreću, prostitucija pa sve do reketiranja i „obične“ pljačke.
Markus Zidra je nemački novinar koji dobro poznaje i crne i bele puteve novca. Za javni servis ARD on iznosi procenu da se radi o sto milijardi evra godišnje koji se operu u Nemačkoj.
– Na prvi pogled se čini sjajnim da sto milijardi teče u nemačku ekonomiju. Tu se stvara poslovni promet, prodaju se automobili, kuće, nakit… To jača ekonomiju i radna mesta – kaže novinar.
No problem su onda ti vlasnici, dakle kriminalci, koji stiču ugled kao „ozbiljni preduzetnici“ i u očima lokalnih političara.
Njima je posao pranja novca utoliko lakši što se Nemci uporno drže gotovine. „U Nemačkoj je sve izuzetno jednostavno jer gotovina ovde ima veliku ulogu i niko ne želi da ograniči volumen isplate u gotovini. Zato ovde čak i veliki ulagači čak i ozbiljne iznose još uvek plaćaju u gotovini“, upozorava Zidra.
Doduše postoje određeni propisi za banke kad primaju gotovinu, ali i one su zadovoljne već kad prodavac predoči kupoprodajni ugovor. Niko previše ne pita odakle kupcu novac.
Kad u pitanju nisu milioni, nego recimo desetine hiljada evra – još je jednostavnije.
– Dođete u kazino i gotovinu zamenite za žetone, izgubite jedan evro i na blagajni žetone opet zamenite za novac – i potvrdu o isplati. I novac je čist – objašnjava Zidra. “Ili kupite auto ili kuću za keš, i odmah je prodate.”
Čije su zapravo nekretnine?
Posebno je sektor nekretnina podesan za pranje novca. I organizacija “Transparensi internešenel” procenjuje da se samo u kupoprodaji nekretnina godišnje peru milijarde evra.
Jer i takvi iznosi se izgube u golemom volumenu – vrednost nekretnina čitave Nemačke je oko petnaest biliona evra i stalno se vrte veliki iznosi. Ako tu onda dođe nešto i „sa strane“, niko neće dići dreku.
– Mi u Nemačkoj zapravo ne znamo tačno kome pripadaju nekretnine – kaže Zidra za ARD. “Zemljišne knjige su nepotpune, nisu centralizovane i često se pravi vlasnici kriju iza naziva firme.”
To je problem i za poštene kupce, jer potražnja kriminalaca diže cene nebu pod oblake.
Zidra kaže da je krajnji čas da se nešto uradi: „Ako puštate novac kriminalaca u zemlju, tako jačate i sam kriminal.“ A upravo je novac njihova slaba tačka, to su odavno utvrdili iskusni istražitelji koji se bore protiv italijanske mafije.
Keš je bitna stavka slobode
Nemačka vladajuća koalicija želi da nešto preduzme: ministarka unutrašnjih poslova Nensi Fezer je prošlog novembra najavila stvaranje saveznog registra nekretnina na čitavom području Nemačke. Osim toga se ova političarka Socijaldemokrata zalaže za određivanje gornje granice uplata u gotovini na deset hiljada evra.
Kriminalisti kao što je Peglov odavno traže takvu gornju granicu: „Neophodno je da ukinemo mogućnost da ljudi za 80, 90 ili 100 hiljada evra u gotovini kupe recimo automobil“, misli ovaj istražitelj.
Tu se slaže i novinar Zidra: granica na keš možda neće rešiti problem „ali će kriminalcima život učiniti nešto težim kad više neće biti legalno kupiti kuću s torbom punom novčanica.“
Takva granica nije ništa novo: u Italiji se kešom može platiti najviše pet hiljada evra, u Francuskoj i Španiji hiljadu, a u Grčkoj samo petsto evra.
Doduše, u Nemačkoj je jaka i kritika na suzbijanje gotovine. Mnogi misle da prelazak na isključivo plaćanje karticom vodi „staklenom građaninu“ o kojem banka i država znaju sve, pa i kako troši svaki cent. Kažu da je zato keš bitna stavka slobode.
