U Sočiju se danas sastaju predsednici Rusije Vladimir Putin i Turske Redžep Tajip Erdogan. Kako Erdogan uspeva da održi veze s Moskvom dok istovremeno pomaže Ukrajini u ratu protiv Rusije? piše Dojče vele.
Turski predsednik Erdogan sastaje se danas 5. avgusta sa ruskim kolegom Putinom u ruskom primorskom letovalištu Sočiju. Očekuje se da će, između ostalog, teme biti rat u Ukrajini i obnavljanje izvoza žitarica preko Crnog mora, u čemu je Turska imala posredničku ulogu.
O ulozi Ankare kao posrednika i o tome kako Erdogan uspeva da politički manevriše između Rusije i Ukrajine DW je razgovarao sa Marinom Vorotnjuk, jednom od vodećih eksperata za region Crnog mora na Kraljevskom institutu ujedinjenih službi (RUSI) u Londonu.
“Postoji hemija između Putina i Erdogana”
DW: Gospođo Vorotnjuk, može li se reći da je obnavljanje ukrajinskog izvoza žitarica uspeh, posebno za Tursku kao posrednika i njenog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana?
Marina Vorotnjuk: Pre svega, pozicija Turske u odnosu na Ukrajinu i Rusiju prilično je složena i dvosmislena. Iako je Turska članica NATO, uvek se trudila da bude most između Zapada i Rusije. Turska ima svoje strateške nacionalne interese i nije joj u interesu da zauzima otvoreno pro-NATO ili prorusku poziciju, pa čak ni proukrajinsku poziciju. Činjenica da je uspela da odigra ulogu posrednika između Ukrajine i Rusije u ovom “žitnom sporazumu” verovatno je dokaz da Rusija takođe vidi ulogu Turske kao veoma korisnu za ruske interese.
Šta je Erdoganova tajna? Kako uspeva da sedi na dve stolice? S jedne strane, Turska isporučuje bespilotne letelice “Bajraktar” Ukrajini, a istovremeno se pozicionira kao posrednik. Pritom Turska ne uvodi sankcije Rusiji – naprotiv, ona pomaže Rusiji da dobije zapadnu robu pogođenu sankcijama.
– Ta pozicija odražava stratešku kulturu Turske. Turska ima svoje strateške interese i u tim interesima je da igra ulogu ravnopravnog partnera i Rusiji i Ukrajini. Odnosno, za Tursku nije kontradiktorno to što isporučuje bespilotne letelice “Bajraktar” Ukrajini ili, na primer, Azerbejdžanu u sukobu u Nagorno-Karabahu, gde takođe postoje izvesne kolizije s ruskim interesima. Ili pak protivnicima Rusije u Siriji ili Libiji, dok istovremeno kupuje ruske sisteme protivvazdušne odbrane S-400 i dozvoljava ruskoj kompaniji “Rosatom” da izgradi nuklearnu elektranu u Akuju u Turskoj. Ili što kupuje ruski gas.
Mnogi često kažu da postoji hemija između Erdogana i Putina: dva autoritarna lidera koji imaju određeni stil rukovođenja i mogu da rešavaju određena konfliktna pitanja na najvišem nivou – veoma često poverljivo, kako kažu. Ali, svesni smo da se tu sigurno ne radi o poverenju, već o izvesnom poštovanju interesa onog drugog. To poštovanje im omogućava da dele sfere uticaja u regionu, uključujući i Crno more.
Mnogi su predviđali da će se otvorena podrška Turske Ukrajini pre ili kasnije pretvoriti u crvenu liniju za Rusiju i dovesti do direktne konfrontacije između Rusije i Turske. Još uvek ne vidimo otvorenu konfrontaciju.
“Turska dozvoljava Rusiji da dominira Crnim morem”
Govorite o crvenoj liniji. Kuda ide Rusija u saradnji s Turskom?
– Turska veoma pazi da ne pređe te crvene linije. Isporuka “Bajraktara” jeste otvoreni nerv u odnosima između Rusije i Turske. To je ruska rana po kojoj Turska gazi, ali u isto vreme čini sve da to ne boli previše i pokušava da to nadoknadi ustupcima u drugim strateškim oblastima. Uprkos činjenici da je Turska izuzetno važan igrač na Crnom moru, mi i dalje vidimo da ona dozvoljava Rusiji da dominira Crnim morem.
