Badnje veče u Berlinu dočekano je sa radošću i očekivanjima da će se život poljuljan pandemijom vratiti u normalan tok. Berlinski hramovi, Crkva Svetog Save i Crkva Vaskrsenja Hristovog otvorili su svoje porte u 9.00 i do 20.00, vernici su imali mogućnost da dođu, pomole se i kupe badnjak, kako bi obradovali ukućane. Starešina Crkve Vaskrsenja Hristovog, Dragan Sekulić, naglasio je da je naš narod slavio Božić i u mnogo težim uslovima.
Badnjak je u crkvu na Tempelhofu u 18 sati posle božićnog bogosluženja uneo Milanko Pjanović, kome su se kasnije pridružile supruga i sve tri ćerke.
Na Vedingu nije bilo ceremonije unošenja badnjaka, ali je Bojan Čeliković sa sinom Sašom, došao u taj hram da kupi badnjak. Mere zaštite od korone smatra preteranim i kaže:
– Ako se nastavi ovako sa koronom, dobro ćemo razmisliti da se vratimo u Republiku Srpsku. Ovo su velika ograničavanja slobode. Ni dole nije bolja situacija, ali ako već treba da budemo zatvoreni, onda bolje biti zatvoren u svojoj kući, nego u tuđem svetu. Obično idemo 3-4 puta godišnje u zavičaj, ali u ovakvim uslovima to nije moguće.
Sin Saša ide u šesti razred, kaže da mu je super u Berlinu i da Božić slave isto kao nekad u Doboju. Kod kuće ih čekaju tri godine stariji brat i majka.
Sava i Slađana Degenek, došli su sa sinovima, Stefanom i Jovanom. Sava navodi:
– Božić slavimo kao i uvek, a ova situacija ipak nije razlog da se nešto menja. Uzeli smo slobodne dane za Badnji dan i Božić, tako da slavimo sa ostalom familijom.
Slađana dodaje:
– Trudimo se da živimo kao da nema korone, ali kako je svima, tako je i nama. Nadamo se da pandemija neće još dugo potrajati.
Sava sa porodicom odlazi često u Dalmaciju, zavičaj svojih roditelja, kao i kod ženine rodbine u Crvenku, ali od pojave korone, bili su samo jednom.
Porodica Grujić takođe je u punom sastavu na Badnji dan prisustvovala bogosluženju u Crkvi Vaskrsenja Hristovog na Tempelhofu: Milan i Dijana sa sinovima Aleksandrom, Lazarom i Pavlom.
– Kako su slavili moji roditelji, tako slavimo i mi danas da to naša deca vide i kasnije dalje prenose. Kod kuće je sve pripremljeno, riba, posni pasulj i tamo nastavljamo da slavimo. Ovde smo u stanu, ali sve ostalo je po našim običajima. Stariji sin Aleksandar već radi, mlađi Lazar pohađa školu, a najmlađi Pavle ide u vrtić. Prošle godine nismo uspeli da odemo u Srbiju iako smo tamo planirali da proslavimo Aleksandrov 18. rođendan. Valjda će i korona nekako da utihne, jedva čekamo da opet krenemo u Srbiju – ističe Milan.
Dijana je farmaceutski tehničar u apoteci. Kaže da se na poslu strogo vodi računa o merama zaštite, ali dodaje da je i nervoza kod pacijenata primetna.
Postili šest nedelja
Dejan i Jadranka Ličinović sa sinovima Markom i Nikolom takođe su došli po badnjak.
– Božić slavimo po našim starim srpskim običajima, postili smo svih šest nedelja. Inače, prošle godine uspeli smo da odemo jedanput u zavičaj, u okolinu Sombora, a nadam se da ćemo i ove, kada se prilike malo poboljšaju – kaže Jadranka.
Dejan je rođen u Berlinu i inženjer je po struci, a Jadranka ima svoj studio za negu noktiju, smešten u porodičnoj kući u Grosberenu, nadomak Berlina. Jadranka od novembra ne može da radi, ali za tekuće troškove dobija neku nadoknadu od države. Zadovoljni su što od pre tri godine imaju kuću izvan Berlina i puno prirode oko nje. Ritam života je potpuno drugačiji.
Kao nekad u Pazaru
Velibor Dobrić je veoma angažovan u Crkvi Vaskrsenja Hristovog, kada god može tu je i njegov sin Saša, a Sašini sinovi, Konstantin i Pavle su čteci u hramu. Na Badnji dan Velibor je poranio da pomogne zetu Miladinu Marinkoviću i sinu Saši da ispeku prase na Miladinovom placu. Saša je još kao osnovac došao sa roditeljima i sestrom u Berlin, i kaže da slave isto kao što su slavili nekada u Novom Pazaru.
– Pečenje praseta je sastavni deo proslave Božića. Dok Miladin nije zakupio plac u Šenebergu, koji je ukrasio i lepom kućicom, morali smo da se snalazimo. Ranije smo pekli u nekom od parkova, gde to nije uvek dozvoljeno, pa kada se pojavi policija, morali smo i da se sklanjamo – priča Saša.
Velibor dodaje da svi rado odlaze u zavičaj, a dečaci se posebno obraduju kada iz Ribarića čamcem mogu da dođu do druge strane jezera Gazivode, na Kosovo i Metohiju.
