Lična arhiva
Radost: Sa unukom Mihajilom podno Ajfelovog tornja

Milanka (56) i Mića (60) Milošević iz Dugog Polja, sedam-osam kilometara udaljenog od Sokobanje u Pariz su došli pre 16 godina da rade i stvore bolje uslove za decu. Posrećilo im se, idu dani, prepreke savladavaju, a 24. oktobra slave i 33 godine braka. Jedino im je žao što na taj dan nisu sa najbližima, decom, snahom i unucima. A voleli bi da su s njima u Srbiji, gde im je, kažu, lepše nego u raju.

Zanimljiva je priča o Milanki, Bosanki iz Fakovića kod Bratunca i Mići.

– Pet dana smo se poznavali, šesti dan se venčali i evo nas u braku 33 godine. Slavimo srećno trajanje naše zajednice – kaže Milanka.

Mića dodaje da je ona stvorena za njega.

– Od ponedeljka do petka smo se poznavali, u subotu se venčali. A kako sam se usudio na tako smeo korak? Ništa lakše. U rudniku, gde smo radili, o Milanki su govorili sve najbolje, na poslu radna, odgovorna, u svemu tačna, dobar drugar, dobra za društvo. Pohvala do pohvale. I tokom svih godina našeg braka sve te pohvale su se potvrdile i pojačale – ističe Mića.

Savršen par: Milanka i Mića

Nostalgija za rudnikom

Milanka je lepa žena, pravilnih crta lica, visoka, okretna, hrabra žena, odlučna, ne posustaje ni pred najtežim poslom, a i ne odustaje ni od jednog sebi zadatog cilja. Pogura Milanka i svog Miću. U njoj je energije napretek. Dokazala je to dolaskom u Francusku.

– Prijateljica Jelena živi u Parizu, predložila mi je da dođemo. Ne bojim se tuđine i ruku pod ruku sa Mićom – pravac u čarobni Pariz, koji, nažalost, do danas, uopšte, nisam upoznala, ma, ni videla, kad ću, nemam vremena – otpočinje Milanka, koja radi kao čistačica u Zdravstvenom centru Sen Lazar.

Prjateljica Jelena srca okeanskog, duša od čoveka, ugosti Miloševiće nekoliko dana, pomogne im da nađu posao, potom i stan. I, od tada – do danas, Jelena im je dobra vila.

– Ranije sam radila u rudniku RMU Soko Čitluk, kod Sokobanje. Bila sam dispečer, povremeno silazila u jamu. Mnogo sam volela taj posao. E, kako nosim lepe uspomene! Samo da znate koliko rudari poštuju žene, od njih nema boljih drugara i muževa – pomalo setno priča Milanka.

I svog Miću srela je na poslu.

Dvoje dece im je plod savršenog braka baziranog na razumevanju, saglasju i toleranciji. Ovako ih predstavlja Milanka:

– Deca su nam dika i ponos. Marko (30) je oženjen Aleksandrom (28), njihova čeda su Mihajilo (5) i Aleksa (1), i, stvarno, nije što su moji, malo je na svetu tako lepe i zlatne dece.

Milanka nastavlja:

– Ćerka Marija je dve godine starija (32), u Vranju živi sa verenikom Milošem Simonovićem.

Na krštenju unuka zbog korone samo najbliža rodbina

Deca nisu htela iz zavičaja

Blista Milankino lice, oči cakle.

– U Srbiji su deca išla u školu, nismo hteli da im remetimo đačko doba, a ni oni nisu hteli da im se bilo šta menja. Tako, sve vreme mi u Parizu, oni u Srbiji. Dolazili su u Pariz svake godine na dvadesetak dana, dopao im se grad, ali su uporno ponavljali da im je u Srbiji mnogo draže, ukratko, „bolji život kod nas“, tvrdili su.

Marko danas radi na benzinskoj pumpi, nedaleko od porodične, zajedničke, nove i kao dvorac bajkovite kuće koja se prostire na 300 kvadratnih metara. Marko se bavi i građevinskim radovima, obrađuje porodično imanje, ima što bi se reklo stotinu ruku.

– Marija je uvek bila briljantan đak i student, magistar je farmacije sa radnim mestom u apoteci u Vranju, dok je njen budući suprug vlasnik butika – saopštava Milanka.

Veoma je uočljivo da u Milankinoj uspešnoj porodici nema neradnika i lenština, svako se bori za svoj hleb.

– Moj Mića je u građevini, pa ako naš Marko ima stotinu ruku, Mića ih ima 102 i više.

Uspomena: Na dan venčanja pre 33 goodine

Kum iz Švajcarske

Nedavno su u Sokobanji upriličili krštenje dva unuka, dva bisera Miloševića. Mića nije mogao da ide na krštenje unuka. S obzirom na to da je nešto ranije godišnji odmor koristio u Dugom Polju, nije mogao ponovo da ide za Srbiju. Milanka ga je zastupala u tom svečanom činu.

Da su ona nedavna „slobodna“ vremena, na krštenju bi bilo bar stotinu gostiju, ovako, koliko je zbog korone dozvoljeno, okupilo se tridesetak slavljenika.

-U crkvi u Sokobanji krstio ih je pop Željko. Dečica izdržala molitveni deo, nisu zaplakala, samo je majušni Aleksa uporno prstićem šarao po svetoj vodici – ljupko opisuje Milanka.

A kum Dalibor Stefanović, rodom iz Aleksinca je, u inat koroni potegao čak iz Valtenšvila u Švajcarskoj. U svakoj ruci po sveća, svaka sveća za kumče. Ukipio se, drmala ga trema više nego bilo koga, istina, sve je detaljno isplanirao ponavljajući: „Kum nije dugme.“

Posle crkve u restoran, zbog korone po sanitetskim pravilima, bez pesme i kolca zbog pre četiri meseca smrtnog slučaja u porodici.

Rekoše tada gosti Milanki:

– Uživaš ti u Parizu.

A Milanka:

– Ne uživam, ne stižem. Nadoknadiću u penziji kad se zauvek vratim u moje Dugo Polje. Uživaću u našoj kući, u bašti punoj cveća, ispod lipe, među stablima krušaka, jabuka, šljiva, smokava, imamo i grožđe… Možda neko i pomisli da je Pariz lepši od rodnog kraja. Hej, ljudi, verujte na reč, ništa lepše od matice. Kad je Bog pravio ovaj svet, učinio je da se najviše voli rodna zemlja.

Milanka i Mića sada nazdravljaju životu. Svoje „kule“ gradili su ljubavlju dugom 33 godine, bez ijedne senke i mrlje, pa sad mogu i glasno da tvrde kako nisu stigli ni do pola puta.

Jedna jabuka, jedna duša

– Milanka je odlična supruga, besprekorna u kući i na poslu, vredna do iznemoglosti i majka savršena. Nikad se nismo svađali, nikad nikakav problem među nama. Uh, izvinite, ipak smo znali da povisimo glas kad su deca bila mala i to zato što sam ja zahtevao disciplinu, a ona je kao i svaka majka mekog srca. Taj nesporazum trajao bi najviše pet minuta, a u konačnom zbiru se ustanovilo da sam bio u pravu, naša deca su stasala u, mogu slobodno reći uzorne ljude. Ukratko, nas dvoje, Milanka i ja, smo jedna jabuka, jedna celina, jedna duša – Mićin je monolog i omaž bračnoj sreći.

Milanka sa unucima

Bez Srbije duže od decenije

Miloševići su na dobijanje karte boravka (carte sejour) potrošili mnogo vremena, živaca, truda. Prikupljajući dokumentaciju za ozvaničenje papira više od decenije nisu išli u svoje Dugo Polje. Deca su dolazila pa su ih i viđali , ali su čeznuli, sanjali, suzili nad fotografijama koje su im slali njihovi najmiliji, izjedala ih je nostalgija i – sve su stojički podneli. Sada niko srećniji od njih kad mogu u Srbiju.

Kršna Bosanka

– Iz rodnih Fakovića, posle osnovne škole prešla sam u Srebrenicu gde sam se školovala za rudarskog tehničara. Tokom svih mladalačkih godina bavila sam se sportom, bila sam talentovana i uspešna u odbojci, košarci i stonom tenisu. Po završtku srednje škole pratila sam oglase, tražeći gde bih mogla da nađem posao u mojoj struci i – dođoh do rudnika Soko Čitluk. Od 1985. godine živim u Srbiji, sve tamo volim, divno mi je, ali uvek ističem da sam Bosanka i tim se ponosim. Mogu dodati: ja sam kršna Bosanka, eto, imam veći broj cipela od mog Miće – otkriva Milanka

Kiki

Kiki ukradena pa vraćena

U Parizu je ravnopravan član porodice Milošević Kiki, petogodišnja ženka jorkširskog terijera. Vole je Miloševići kao oči u glavi, dobro je hrane, redovno šetaju. Kiki u telu ima ugrađen čip. I onda se desi ovo:

– Moj Mića je sa Kiki išao u samoposlugu. Kao što je pravilo, zavezao ju je na ulasku i trknuo da obavi kupovinu. Po povratku, stižući do blagajne, ugleda da je nema. Panika. Svi zaposleni se digli na noge, sve pretražili, uzaludno je zvali, da bi pregledajući video-snimke ustanovili da je neki muškarac odvezao psića i doslovce ga odvukao napolje – seća se Milanka.

Nestanak Kiki je za porodicu Milošević bila istinska tragedija. Nestao je osmeh sa lica. Neumorno je Mića premeravao ceo kvart, obilazio svaki kutak, gde god je trebalo prijavili su Kikinu sudbinu i uzdali se u ugrađeni čip. Ipak, ništa!

Miću ne izdaje nada, kupuje za Kiki novi povezac. Kupio je i nove igračke za svoju ljubimicu. Naći će je, veruje…

Kiki

Prošlo je šest tužnih meseci.

Po uhodanoj svakodnevici Mića pazari u istoj prodavnicic. Kad gle, na istom onom nekadašnjem mestu – zavezana Kiki. Ugledavši Miću poče psić da skače, skiči, radost neviđena, a Mića se zamalo onesvestio.

Na to Mića poziva zaposlene u samoposluzi. Svi u neverici. Jeste, to je Kiki! Drastično omršavela, olinjala, u jadnom stanju, ali živa.

Trudeći se da izbrišu i zaborave teških šest meseci, Mića i Milanka oporavljaju svoju Kiki. I mada nikad nisu došli do razrešenja zagonetke ko je i zašto ukrao pa vratio Kiki prihvatili su saznanje da su opet zajedno, srećni.