Dobro je poznata strast našeg naroda prema oružju. Još od "Ženidbe Dušanove", kad mladi junak-čobanin Miloš Vojinović strelom gađa kroz prsten jabuku i caru dovodi Roksandu devojku, s neskrivenim ponosom gledalo se na ovo naročito umeće. Mirna ruka i oko sokolovo priznato je i u ratu i u miru. U ovom drugom stanju, oružje se često i zloupotrebljava, pa Srbi ginu više od svoje nego od tuđe ruke. Ali, ima i svetlijih primera, kad "svijetlo oružje" služi svima nama na čast – puškama i pištoljima neki momci i devojke doneli su toliko zlata i ostalih plemenitih metala da se od njih može otvoriti poseban muzej!
Naravno, reč je o našim strelcima. Imali smo i ranije, sedamdesetih, sjajne takmičare u ovom sportu – Miru Jovović, Desanku Pešut, Srećka Pejovića, ali pravi bum ovaj sport doživljava od Seula ’88. kad su Jasna Šekarić i Goran Maksimović "upucali" medalje. Od tada, gotovo da ne prođe nijedno veliko takmičenje, a da naši strelci ne donesu par odličja. Evo, nedavno su dame Zorana Arunović, Ivana Maksimović i Dragana Todorović osvojile titulu evropskih šampionki.
A među ovom mladom gardom još se drži, puca i pogađa, i jedan 42-godišnjak, junak sa OI u Barseloni 1992. na kojima je puškom, ležeći u trostavu, osvojio bronzanu medalju. Nedavno nam je Stevan Pletikosić, o ovom sjajnom Kragujevčaninu je reč, pričao kako je uopšte uzeo oružje u ruke.
– Svirao sam gitaru u jednom školskom bendu, bogami išli smo po mnogim svirkama i polako postajali popularni, a onda me je drug mog brata odveo u streljanu. Prvi put u životu uzeo sam pušku u ruke i – zaljubio se na prvi pogled. Dugo sam se lomio između nota i municije… Jednog dana sam imao koncert u Kragujevcu i državno prvenstvo u Beogradu. Samo ja znam kako sam se "polomio" da budem na oba mesta, ali tada sam definitivno prelomio i opredelio se za streljaštvo – pričao je Steva Pletikosić.
Domaći rok je možda izgubio novog Točka, ali je svetsko streljaštvo dobilo – šampiona, koji u petak, 14. marta, slavi 42. rođendan.
