Ukrajinski poljoprivrednik koji je postao vojnik u Donbasu ima poruku za Donalda Trampa dok američki predsednik pokušava da posreduje u mirovnom sporazumu između Kijeva i Moskve.
Anatolij (59) postavlja jednostavno pitanje: “Kad bi mu neko uzeo deo teritorije, šta bi on na to rekao? Isto vredi i za nas.” Njegove reči odražavaju duboku sumnju s kojom se na prvim linijama ratišta dočekuje Trampov mirovni plan, koji predviđa da Ukrajina Rusiji prepusti regije Donjeck i Lugansk, izveštava “Skaj njuz”.
Želja za mirom, ali ne po svaku cenu
Anatolij se, kao i mnogi Ukrajinci, dobrovoljno pridružio teritorijalnoj obrani kada je Rusija pre gotovo četiri godine pokrenula invaziju. Od tada se bori, no iduće godine, kad navrši 60, imaće mogućnost da napusti službu. Zbog težine pancirke koju više ne može da nosi, sad deluje dalje od prve linije, u maloj radionici na periferiji Kramatorska, gde pomaže u popravljanju i poboljšanju dronova – ključnog oružja na ratištu.
“Želim da se ovaj rat konačno završi”, rekao je. “Želim ići kući, svojoj porodici, na svoju zemlju.” Ali, naglašava, ne po svaku cenu. On i drugi vojnici iz 107. brigade sa nepoverenjem gledaju na Trampove napore. Predlog da se Rusiji prepusti Donbas uključuje i velike delove teritorija koji su još uvek pod kontrolom Ukrajine i za čiju su odbranu hiljade vojnika dale živote.
“Negativno se osećam u vezi s tim”, kaže Anatolij. “Toliko je ljudi već palo za ovu zemlju… Kako možemo predati svoju zemlju? To bi bilo kao da neko dođe u moju kuću i kaže: ‘Daj mi deo svog doma.'” Ipak, svestan je teške stvarnosti i dodaje: “Razumem, nemamo čime to da vratimo. Možda nekim političkim sredstvima… Ne želim da više ljudi padne, više ljudi umre. Želim da se političari nekako dogovore.”
U međuvremenu, ukrajinski i američki pregovarači sastaće se u Majamiju kako bi razgovarali o mirovnim naporima, nakon sastanka američkih i ruskih timova u Moskvi ranije ove nedelje.
Ako stanemo, boriće se naša deca
Nedaleko od Anatolijeve radionice, u skrivenoj fabrici bombi, vojnici iz iste jedinice usredsređeni su na drugačiju vrstu ratnog napora. Okruženi 3D ispisanim napravama, metalnim kugličnim ležajevima i plastičnim eksplozivima, izrađuju improvizovane bombe, uključujući protivpešačke mine. Proizvodnu liniju vodi Vadim (41), koji se bori otkako je Vladimir Putin prvi put napao istočnu Ukrajinu 2014. godine.
Na pitanje oseća li se umorno, odgovara: “Uvek smo umorni, nemamo motivaciju kao takvu, ali postoji razumevanje da će neprijatelj nastaviti da dolazi sve dok ga ne zaustavimo. Ako prestanemo da se borimo, naša deca i unuci će se boriti. To nas drži.”
Vadim se takođe protivi predaji ukrajinske zemlje. “Ako sad predamo granice, predamo Donbas, šta onda?”, pita se. “Bilo koja zemlja može doći u bilo koju drugu zemlju i reći: Ovo je naša zemlja. Hajde da se dogovorimo, poslujemo i živimo kao pre. To po mom mišljenju nije normalno.”
Život u senci rata
Grad Kramatorsk svedoči o ukrajinskoj volji za borbom. Ostaje čvrsto u ukrajinskim rukama, iako se ruski rat sve više približava. Mreže razvučene duž glavne ulice štite vozila od dronova, dok su polja oko grada utvrđena bodljikavom žicom, zemljanim nasipima i betonskim blokovima. Mnogi civili ostali su ovde, kao i u obližnjem Slavjansku, uprkos padu gradova poput Marijupolja, Bahmuta i Avdijivke.
Ipak, danak života u ratnoj zoni je očit. U nedelju su trgovci čistili ruševine nakon što je ruski projektil pogodio centralnu pijacu. Neki, poput Ele (60), odlučili su da ponovo otvore svoje štandove uprkos razaranju. “Strašno je. Moramo zaraditi za život. Imam majku, moram se brinuti za nju, pomoći svojoj deci. Dakle, radimo ono što moramo”, rekla je.
Njena odrasla deca žive u Kijevu i mole je da ode, ali Kramatorsk je njen dom. “Živimo ovako već četiri godine. Toliko smo navikli na to. Dron preleti iznad glave i mi nastavljamo da radimo”, kaže ona. Kad su je pitali kako se oseća zbog onoga što je rat učinio njenom gradu, glas joj je zadrhtao dok je brisala suze. “Sve držimo u sebi, ali i dalje boli. Strašno je i bolno. Samo želim da stvari budu kao pre. Ne želimo da se ovde išta promeni.”
Na pitanje šta bi učinila ako bi mirovni sporazum prisilio Ukrajinu da preda to područje, Ela je odgovorila: “To je teško pitanje… Ne bih ostala. Otišla bih.”
