Ušteđevina za poplavljene

0

Postap poznat javnosti zbog humanog gesta: Aleksandar Stojanović je za poplavljene izdvojio 100.000 dinara od svoje ušteđevine
 

Kada u leskovačkoj ulici Miloša Obilića, odmah iznad ovdašnjeg Doma zdravlja, potražite kuću Aleksandra Stojanovića, svi će vam reći da ćete je lako naći. To je kuća s najlepšim vrtom, prepunim ruža i drugog cveća. Iako ima 96 godina, Aleksandar je odličnog zdravlja, uređuje vrt i obrađuje voćnjak, ali mu teško pada, kako kaže, samački život.
 

Rano lezi

– Recept za dugovečnost je rano lezite, rano ustajanje, posna hrana i ne žurite, posebno dok jedete. I ne samo to za zdravlje je važna šetnja, vežbe, a sve to čovek sam može – kaže Aleksandar.

Aleksandar je postao poznat javnosti zbog nesebičnog humanog gesta, za poplavljene je od svoje ušteđevine izdvojio 100.000 dinara.

– Video sam na televiziji prizore koji su me stvarno potresli, stradali su ljudi,životinje, imovina. Želeo sam da pomognem i odvojio od svoje ušteđevine i ako bude trebalo daću još – priča vitalni starac.

Aleksandar ima punih 96 godina i iza sebe bogato životno iskustvo koje bi bilo dobar materijal za knjigu. Penzioner je pune 34 godine, a penzija je, kako kaže, sasvim solidna jer je ceo svoj radni vek kao zanatlija uplaćivao penziono osiguranje po najvišoj skali.

– Čudili su se zašto to radim, ali ispalo je da sam bio u pravu. Nikada u životu nisam pušio, nisam pio, niti išao u kafanu, pa sam odlučio da novac tu ulažem, i isplatilo se – kaže on.

Štediša odmalena
Svojim marljivim radom Aleksandar je uspeo da stekne zavidnu imovinu u Leskovcu i okolini, kao i da sinu jedincu kupi stan i lokal u Beogradu. A počeo je davne 1929. godine, kada je kod Spire Stankovića Žere, predratnog leskovačkog majstora, počeo da uči terzijski zanat. Kod majstora je proveo pet godina da bi nastavio učenje zanata kod Mite Terzije.

– Radili smo koliko je bilo posla – seća se Aleksandar. – Kada dođe jesen i budu svadbe, radili smo i po celu noć. Ja sam počeo da radim kada sam imao 11 godina. I odmah sam počeo da štedim.

Svoj gazda Stojanović je postao 1955. godine, kad je kupio lokal preko puta glavne pošte, u kome je radio do odlaska u penziju 1980. godine. Najpre je izrađivao narodne nošnje, a onda, kad je vreme nošnji prošlo, specijalizovao se za šivenje venčanica. Dugo vreme bio je jedini krojač venčanica u gradu.

– Venčanica – objašnjava Aleksandar – može biti široka dva, tri i devet metara, što je znao malo ko da skroji.

On je ovladao ovom veštinom i kaže da mu je posao sa venčanicama odlično išao. Kad se tome doda i trgovina tekstilom, Aleksandar je u ono vreme bio zaista uspešan biznismen! Posao nije radio sam. U svemu mu je pomagala supruga Olivera, koja je takođe ovladala veštinama terzijskog zanata. Imao je radnike i učenice, po nekada i sedam-osam.

– Moja žena ih je pazila i bila im kao majka, bila je veoma dobra i plemenita osoba – s tugom se seća Aleksandar.


Istina je kapital

Kuća Aleksanda Stojanovića građena je 1962. godine i uprkos tome što živi sam, lepo je održavana, puna starinskog, kvalitetnog nameštaja, s kaljevom peći i klavirom koji je, kaže, kupio jer je želeo da ga unuci, kojih ima troje, uveseljavaju.

 

Život je, međutim, sve njih odveo svojim putevima, tako da je Aleksandar uglavnom sam. Suprugu je izgubio 2005. godine. Poticala je iz bogate i ugledne stare leskovačke porodice, zvali su je Vera Guckina. Poverava nam da njenu smrt nikada nije preboleo.

Uprkos dubokoj starosti, Aleksandar se oseća dobro, vedar je i čio i još uvek puno radi.
 

Srmeni jeleci

Terzijski zanat nije nimalo lak
 

Terzijski zanat nije lak i potrebno je više godina da bi se on savladao, kaže Aleksandar.
– Terzije su nekada pravile srmene jeleke, vezene ručno, muške i ženske pamuklije, kao i bojleke (dugačke prsluke koji se pune belom vatom). Kada se kroje bojleci ili anterije, prvo se čatiše, raspegla se pa se rašlaiše. Treća operacija je da se sve to ukroji, četvrta da se postava nakroji, pa se postava opet čatiše. Onda se postava i lice nameste na sto, pa se pandiše. Posle toga se seče astar, pa se pamukliše. Onda se salisuje i ide na mašinu gde se temeriše. Pre temerisanja zatvori se i rukavi navrkmišu, a onda sledi tenerisuvanje. Zatim se optača ili kat ili dva i burma. U zadnje vreme su stavljani samo ilijci i dugmeta – detaljno objašnjava Aleksandar kako se izrađivala stara nošnja. Kaže da je reč o turskim izrazima i da je to posao koji su mogli da rade samo glavni majstori.

– Vodim računa o hrani, jedem uglavnom voće i povrće, i mlečne proizvode, meso jednom godišnje. Jabuka je za mene osnovna i najbolja namirnica koju bi svi uvek morali da imaju u kući. Potrebno je jesti je pola sata pre jela ili dva sata nakon jela. Ako tako radite, dugo ćete živeti.

Aleksandar tvrdi da ga održava rad u vrtu ispred kuće i u voćnjaku, koji se nalazi u selu Živkovo, nedaleko od Leskovca.

– U Živkovu imam 60 stabala orha, i znate li zašto sam ih posadio? Kad sam učio zanat kod Spire Žera, oni su slavili Svetog Nikolu, njegova žena je očistila orahe, a ja sam ukrao i pojeo jednu jatku. I gazda me je video. Od tada ništa nikada nisam ukrao, niti slagao. Moj najveći kapital je istina.
I pored toga što ima sve, Aleksandar Stojanović živi samačkim životom koji mu, kako godine prolaze, sve teže pada.

– Volim da živim, da radim i da stvaram. Teško mi je što sam sam, imam potrebe da pored sebe imam žensku osobu koja bi mi pravila društvo i bila mi prijatelj. Kad bih našao čestitu i, što je meni vrlo bitno, obrazovanu ženu, moj život bi bio kudikamo ispunjeniji – iskren je on.

I pored toga što mu je život bio uspešan i ispunjen radom i srećnim brakom, Aleksandu je davno učinjena nepravda koju on čuva kao svoju tajnu.
Očekuje pomoć od gradonačelnika Leskovca i sadašnje vlasti u ostvarivanju pravde, ali će o tome progovoriti kada dođe vreme.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here