"Kajafa, od danas me se dobro čuvaj, jer si nevinog osudio na smrt…"
Ovako je, prema slobodnom pesničkom uverenju, rimski prokurator Pontije Pilat zapretio prvosvešteniku, koji je cinično govorio da je "bolje da strada jedan bogohulnik, Isus Nazarećanin, nego ceo judejski narod".
Kajafina naopaka logika, nažalost, danas je mnogima opravdanje za zla koja čine, a Hristova žrtva u očima silno namnoženih nevernih Toma polako se, od svevremenske istine, pretvara u mit u koji veruju samo "zatucani i verom zaslepljeni".
Vaskrs nam se sveo na farbanje jaja, tucanijadu u Mokrinu, krkanje jagnjetine i na "Hristos vaskrse, vaistinu vaskrse", što mnogi novopečeni tzv. vernici čak ne znaju pravilno ni da izgovore.- Hristos VASKRS – čestita nam voditeljka RTS-a – i ostade živa.
A čuveni javni servis evropske Srbije proslavio se, osim elementarnim neznanjem svojih elitnih urednika, i skandaloznim postupkom tokom emitovanja filma "Hristovo stradanje", u nedelju uveče.
Tako smo između Isusovih beseda sledbenicima i zabludelima imali prilike da vidimo "ko će od evropskih fudbalskih velikana morati da se oprosti od Lige šampiona", da saznamo koji će vam ulošci omogućiti da se bolje osećate, da vidimo šta je u Todorićevoj "Idei" ove nedelje "na senzacionalnom sniženju"…
Da li je neki gnevni gledalac nimalo hrišćanski zapretio bombom (kao onaj N. N, kivan na Skupštinu što ga je lišila omiljenog fudbala zarad Srebrenice), ili je uredništvo državne televizije doživelo iznenadno prosvetljenje, tek, do kraja potresnog BBC-jevog filma nedoličnih reklama više nije bilo.
A već sam se bio sledio na pomisao da će se između bičevanja, stavljanja trnovog venca i zakivanja na krst uglaviti još nešto gore i prizemnije od Mesija, Murinja, uložaka i "svinjskog buta za samo 299 dinara".
Možda je (to Bog samo zna) večnog TV direktora i ljubimca svih vlasti u Srbiji zavaralo ponašanje predsednika lično. Naime, Boris Tadić je na veliku subotu (dok je prema Bibliji Isus silazio u Had, čekajući vaskrsenje) metanisao pred Gadafijem. Bavio se trgovinskom razmenom sa Libijom, onako farisejski, i zamišljao kako Moamerova kamila prolazi kroz iglene uši.
Pa zar na Veliku subotu, predsedniče? Protokol nije imao drugih termina za posetu Titovom drugu po demokratiji, koga hvale da je na neobičan način spojio ortodoksni islam sa modernim vremenom.
Sutradan je Boris pošao po iskupljenje, u manastir Bukovo kod Negotina. Tamo je poručio da "u ovom radosnom danu jedni drugima pružimo ruku pomirenja", što bi, osim kurtoaznog, moglo da ima i drugo značenje. Na primer, da narod oprosti onima koji ga opljačkaše. Da podmetne i drugi obraz. Da se umesto kamena maši hleba.
"Ovo je prilika da rešimo probleme sa kojima smo se suočavali u prethodnoj godini", dodade Tadić, onako mesijanski, kako to samo On zna.
I oni koji to videše – ne poverovaše.
Jedite telo svoje, braćo Srbi, kad sav hleb nasušni potrošite na svoje dušmane.
