Ubogim siromasima Tomislavu i Stanislavki Pešić, iz udaljenog, neprohodnog planinskog zaseoka Anđelinkovci na Bareliću, planinskom selu udaljenom oko 25 kilometara od Vranja, reporteri "Vesti" nedavno su uručili novčanu donaciju od 100 dolara dobročiniteljke Gordane iz Vulongonga, koja ih ne zaboravlja. Pristigao dar naše čitateljke, prema njihovim rečima, i više od života znači. Pomoć smo im uručili neposredno pre nego što je u našu zemlju stigao poplavni talas, koji je mnogima onemogućio da stignu do određenih destinacija, a da ne govorimo o uništenoj imovini i borbi za goli opstanak. Do kuće Pešića dolazi se od centralnog sela Barelića peške ili terenskim vozilom, tri kilometra zemljanim i krividuvim putem. Prethodne majske kiše raskaljale su put, pa je bilo nemoguće stići do njih. Zato smo se sa Pešićima, koji su vičniji savladavanju takvih puteva, susreli u Bareliću, gde smo im predali novačani dar, u dinarskoj protivvrednosti, kome su se silno obradovali. Pre svega, zato što bar neki period neće brinuti o namirnicama i lekovima.
|
Bolest najveća muka – Stanislavka ništa čuje. Kada hoću da popričam sa njom, moram da joj da priđem blizu, kako bi me gledala u usta i razumela. To je njen način sporazumevanja. Kreće se pomoću drvenog štapa. Na temenu ima veliku otvorenu ranu. Čas je zaleči nekom mašću, čas joj se opet pojavi. Nemamo para za lekara u Vranju. Zato ode u ambulantu na Bareliću, pa šta joj prepišu. Ako ima para plati doplatu, ako ne džaba recepti. Ne plaćaju nam osiguranje preko poljoprivrede već više od deset godina – razočarano će Tomislav Pešić. |
– Mnogo hvala toj plemenitoj ženi. Kažete da je iz Australije i da je mnogo daleko. Šta je tera da nam pomaže – ne znamo. Bog je jedan, on sve gleda i vidi, neka pomogne svakom prema zaslugama, a Gordani stostruko vratio dobrim. Zahvaljujući njenoj podršci imaćemo za brašno i hleb, pa ako nešto ostane biće i za lekove. Bolest ne bira, napada nas sa sve strane. Eto, vid mi je skroz propao. Na levo više ništa ne vidim, jedva se i krećem. Izdaje me snaga, a imam 59 godina. Nisam star, ali težak sirotinjski život će da sahrani i mene i suprugu Stanislavku. Nema boljke koja nas nije spopala. Stanislavka je propala kao i ja. Jedva se drži i stalno kuka kako je boli glava. Kad ima lekova popije, a kad nema pati – priča Tomislav i dodaje:
– Nemamo stoke, ni petla da zakukuriče pred ulaznim vratima i najavi novi dan. Sa suprugom Stanislavkom i ćerkom Jelenom živim u dve sobe koje samo što ne padnu jer prokišnjavaju. Ko da ih popravi? Nema zdrave muške ruke! Druga ćerka Stanka je otišla i živi negde u Vranju. I ćerka Jelena zna da ode, ali kad dođe gleda nas i tada nam je lakše. Muke naše, ne dao Bog nikome!
Nemaju nikakvog prihoda. Dok je bio zdrav, Tomislav je radio sve i svašta. Koliko da prežive, nikakav luksuz. 
– Sada posadimo ispred kuće malo krompira, beremo divlje zelje, kiseljak, sremuš, koprive, šipurke, trnjine, šumsko voće… Nekad nam neko donese kilogram-dva brašna, pa imamo za hleb. Štedimo na svaki gram. Nemam nikakvu socijalnu pomoć. Imam zemlju i šumu iznad kuće, u planini, pa smo valjda po državnom zakonu bogati. Po ljudskom, krivi smo što smo živi – kaže na rastanku Tomislav.
Vratiće se svojoj čatmari sa dve sobice. U jednoj svi sede preko dana, ručavaju i večeravaju, ako ima šta. Dva stara kreveta, drvene stolice i jedan tronožac, niski drveni sto i stari šporet je sve što od pokućstva imaju. Pod im je zemljan, često poprskan vodom, da se ne bi dizala prašina. Zidovi crni, popucali, nikad okrečeni. To su uslovi u kojima ovi siromasi provode dane, uslovi nedostojni bilo kog čoveka.
