Život je režiser koji pravi najneočekivanije obrte i potvrđuje da često naoko obične odluke budu presudne za nečiji život. Tako je jedan nagovor da se ode na pecanje učinio da ćudljiva reka Drina ne uzme još jednog utopljenika, ovoga puta pecaroša koga je sekunda pogrešnog koraka mogla koštati glave. Nije, jer se tu zatekao Nikola Marković (60), vozač saniteta u Zdravstvenom centru Loznica.
Marković je u sredu ujutru izašao iz treće smene i došao kući. Dok je sa suprugom ispijao jutarnju kafu premišljao se da li da odspava, ili ode na pecanje. Supruga je presudila da ipak zabaci udicu i to je bilo ključno da se nađe u pravo vreme na pravom mestu, a jedan njegov zemljak nastavi da troši ovozemaljske dane.
– Otišao sam na reku kod Jelava, a tamo sam video druga Božidara Pantića sa još jednim čovekom i oni su već bili u vodi i pecali. Stajali su vodi do visine oko grudi, dok sam ja otišao nekih stotinak metara dalje o njih. Pecali smo neka četiri sata, bilo je skoro podne, ali riba nije “grizla”. U jednom momentu video sam da Božidar izlazi iz vode, nije više hteo da peca i da je zvao i drugog ribolovca da izađe. Ubrzo nakon toga čuo sam ga kako me zove i video kako žurno hita ka reci, dolazi do ribolovca i pokušava da ga i izvuče iz Drine. Odmah sam požurio ka njima, zajedno smo izvlačili čoveka što nije bilo lako jer mu je voda ušla u gumirani ribolovački kombinezon pa je bio težak – opisuje trenutke drame Marković.
Brzo je razmišljao šta činiti kada je video da čovek ne daje znake života. Pošto je kao vozač saniteta prošao obuku pružanja prve pomoći, u raznim situacijama učestvovao prilikom pružanja prve pomoći, znao je šta treba da radi. Utvrdio je da čovek nema puls, video da je pomodreo u licu, i odlučio da započne reanimaciju. Nije imao šta da izgubi.
– Započeo sam masažu srca, čim sam na njegovoj ruci osetio sam slab puls znao sam da ima nade i nastavio dalje. Ubrzani puls osetio sam posle nekoliko minuta, čovek je počeo sponatno da diše, boja je krenula da mu se vraća u lice i znao sam da ima šanse. Čim je prodisao, izbacio malo vode iz pluća, okrenuo sam ga na bok da ne dođe do gušenja. Kad sam počeo reanimaciju Božidaru sam kazao da zove Hitnu pomoć, objasni da sam tu i šta se dešava. On je onda otišao u susret sanitetu kako bi ih doveo na lice mesta pošto je bilo teško da im preko telefona objasnimo gde se nalazimo, a svaki sekund je bio važan. Hvala bogu brzo su stigli, preuzeli davljenika i sve se dobro završilo – kaže Marković koji 25 godina vozi sanitetsko vozilo.
Posle je saznao da je spasao šezdesettrogodišnjeg čoveka, koji je smešten na grudno odeljenje i van životne je opasnosti. U petak je stigla i poruka zahvalnosti, a za Markovićev gest se pročulo pa ga zovu telefonom sa svih strana i čestitaju na onome što je učinio.
– Moj moto je “pomozi ako možeš” i mislim da bi svako postupio isto. Mnogo mi je značila obuka o pružanju prve pomoći, a sada sam je prvi put primenio samostalno. Da nije bilo Božidara teško da bismo čoveka izvukli izvode tako da za spašen život zasluge pripadaju svakako i njemu – skromno kaže vozač saniteta koji je u najvažnijem momentu sačuvao prisebnost i spasao jedan život.
Inače, čoveku koga je spasao nije pozlilo već se pri povratku na obalu okliznuo, a onda nije mogao da stane na noge i sve je krenulo po zlu dok se nije pojavio Marković.
Loznički heroj u šali kaže da zasluge pripadaju i njegovoj supruzi jer da nije rekla da ode na pecanje, ko zna šta bi bilo.
