Bankarstvo je bilo prirodna pratilja uređenog novčanog sistema u Srbiji, ali je prva banka, Srpska, osnovana 1869, bankrotirala već posle dve godine. Tek 1882. otvorena je sledeća, Beogradska zadruga, koja je pametno ulagala novac u zanatstvo i trgovinu. Podigla je i hotel Bristol, koji je takođe davao lepu zaradu. Ubrzo je osnovana i Narodna banka Srbije kao prva ustanova za emisiju novca.
Po ubistvu kralja Aleksandra Obrenovića 1903, ustoličena je dinastija Karađorđevića, a vođa Radikalne stranke Nikola Pašić je obrazovao vladu. Snažan politički zamah u Srbiji je zasmetao Austrougarskoj i njenom uticaju na istok, pa je udarila previsoke carinske dažbine na uvoz srpske robe, uglavnom stoke. Otkazani su i svi trgovinski ugovori. Tako je 1906. počeo čuveni carinski rat, koji je Srbe i doslovno podigao na noge, na rodoljubivim mitinzima.
Sve to bi, međutim, bilo uzalud da nije bilo Laze Pačua, ili gosn Laze, kako su ga zvali u čaršiji. Rodom Bačvanin, Cincarin, on je bio zakleti radikal, a po obrazovanju lekar. Od ordinacije je digao ruke i okrenuo se svom bogomdanom, samoukom daru za upravljanjem novcem.
Došavši za ministra finansija, Paču je zatekao praznu državnu kasu i zemlju kojoj niko nije hteo da da kredit. Oštrim monetarnim merama uspeo je da uravnoteži budžet, a zatim veštim pregovorima da povrati poverenje bogatih evropskih zemalja u novčanu snagu Srbije. Mučile su ga i jetra, i srce, i proširene vene, ali se on nije dao.
Pošto je Paču uvek bio blag, ljubazan i tih čovek, svi su ga štedeli, ali su ga i puštali da pliva u budžetskim viškovima jer je to i te kako dizalo ugled zemlje u Evropi. Beč je ostao u čudu: ceo svet je počeo da se takmiči ko će Pačuu ponuditi kredit, a on je to iskoristio da bi tražio vrlo nisku kamatnu stopu.
Ponuđači su bili van sebe od besa, naročito zato što je Paču bio nepodmitljiv. Za njegovog ministrovanja, obrt spoljne trgovine u Srbiji je utrostručen, a novo tržište za robu je nalazio i u Egiptu! Paču je već 1909. potpuno pokrio državni budžet, koji nije bio u gubitku ni u vreme Balkanskih ratova od 1912. Te godine su samo u Beogradu radila oko 800 bakalina i piljara, i više od 300 kafedžija i hotelijera.
Pašićev ministar finansija je drhtao nad svakom državnom parom, i na to naterivao i saradnike, tako da su ponekad Pašić i sam kralj Petar Karađorđević morali da ga mole da u ponečemu popusti. Premijeru bi on prosto rekao da ‘nema para’, a kralju je predočavao da je nezgodno da se meša u rad državne blagajne.
U predanje je ušlo kako je odbio kraljevog sekretara, koji je u ime dvora došao da zatraži 200.000 unapred od vladareve plate. “Ne može”, rekao je Laza Paču, i objasnio, da ako kralj iznenada ode sa vlasti, dug mora da plati država.
Gos’n Laza je privukao toliko stranog kapitala, da je od početnih sedam novčanih zavoda Srbija dogurala čak do 187. Laza Paču je smatrao vrednim samo dinar koji je imao podlogu u zlatnim polugama. Zato je u njegovo vreme srpski novac mogao da se menja na svetskom tržištu. U jednom trenutku je vredeo više od američkog dolara, ali i od još cenjenijeg francuskog franka, što je za Evropu bilo nečuveno.
U šezdesetoj godini, 1915, legendu srpskih finansija je izdalo srce, pošto je čuo da je ministar vojni zaključio zajam u Engleskoj bez njegovog znanja. Na vest je samo izustio: “Gotovo je s našom ustavnosti!”
Škrt i prema sebi
Za Lazu Pačua se govorilo da nije imao premca i u ličnom tvrdičluku. Prepričavalo se kako je došao u poslastičarnicu i naručio kolač, a kada mu je gazda doneo porciju, on je uzeo pola i odbrusio: “Mom stomaku je dovoljan i jedan slatkiš, a ti u tvoj trpaj koliko hoćeš.”
Kod izdavača Gece Kona je kupovao knjige. Jednom prilikom, prodavac mu nije vratio kusur od dve pare, pa mu se Paču oštro obratio: “E, moj sinko, kad bih ja iz državne blagajne svakog dana uzimao po toliko, država bi propala!”
