Kanta izmeta, koju su na glavu svakog časnog i poštenog čoveka u Srbiji svojim TV duelom izručili Nebojša Čović i Dušan Vujošević, pokazala je da živimo u bogatoj i prosperitetnoj državi iz koje još može da se pelješi i izvlači novac, da u tome presudnu ulogu imaju političari, a tako će biti sve dok se magični trougao politike, sporta i medija ne razobruči radikalnim potezima. Istina, glavni akteri moraće na to da budu – naterani jer teško da će se dobrovoljno lišiti sinekure dobrog života na račun osam miliona Srba.
Otuda spor između Čovića i Vujoševića nema ničeg zajedničkog sa sportom, osim što je u ovom slučaju već decenijama to zgodan medij da se ispod žita mažnjava veliki novac, a da za to niko ne odgovara. Uprkos siromaštvu i gladi, najcrnje pojave u sportu finansirali su srpski poreski obaveznici, uključujući i sve vrste navijačkog nasilja čiji smo svedoci poslednjih godina.
Ključni detalj TV obraćanja dvojice ljudi potvrđenih u sportu, ali izanđalih u javnosti, koji je skandalizovao auditorijum, jeste što su i Dule i Čovke nabrajali milione evra koje su pristigle u kase njihovih klubova, kao da im je to ostalo od tate. Kada se sve sabere, tokom nekoliko poslednjih godina građani Srbije pomogli su Zvezdu i Partizan sa oko 15 miliona evra, ali su klubovi stalno u gubicima, ne mogu da servisiraju redovne obaveze, igračima se neretko zakidaju plate… Šta je tek sa novcem od transfera i prodaje igrača? Ne treba biti Verica Barać, pa zaključiti o čemu je reč.
Posebno zanimljiv je telefonski razgovor svemoćnog Vučića sa nekim iz NIS-a, kako bi jednom od rivala obezbedio sponzorstvo od blizu milion evra. Kao da je i njemu tata ostavio deo NIS-a, pa može svojom političkom moći da bahato usmerava novac, umesto da uvaži činjenicu da 29 odsto ove kompanije, pa i prihoda, pripada budžetu i poreskim obveznicima Srbije. Vladajuća elita tako se neskromno kiti navodno uspešnom borbom protiv korupcije, a prvi ljudi čine krajnje protivzakonite stvari, a da ih zbog toga niko ne proziva.
Na ovaj način ogoljena trulež u Srbiji isprovocirala je budućeg premijera da obeća kako nema više novca za klubove i najavi osnivanje fonda za bolesnu decu. Ostao je dužan odgovore – šta ćemo sa onim pre nedelje? Šta je sve moglo da se popravi u rastočenoj Srbiji sa 15 miliona evra? Koliko je podsticaja moglo da bude dato za više radnih mesta? Koliko bi više bilo osmeha na licima one dece koja nemaju najelementarnije uslove za život i školovanje? Koliko lekova da se kupi? A šta smo sve plaćali?!
Srpski huligani su tesno povezani sa političkim akterima, pa je nasilničko ponašanje često u funkciji aspiracija i instrukcija koje stižu iz političkih centara moći. Prema podacima MUP-a, evidentirano je oko 40 organizovanih navijačkih grupa i podgrupa, sa procenjenih čak oko 15.000 lica. Praktičan izraz njihovog delovanja sadržan je u "učinku" od 10 ubistava, pet pokušaja ubistava i 43 teške telesne povrede. Prema broju poginulih navijača, Srbija je u samom vrhu Evrope. Starost najekstremnijih kretala se između 18 i 26 godina. Troškovi obezbeđenja utakmica i kazne klubovima koštaju danas više nego izgradnja stadiona!
Kako objasniti iznenadan izostanak sa srpskih stadiona navijačke paradigme "Kosovo je Srbija", iako je to bila parola za ponos "delija" i "grobara", da bi posle potpisivanja Briselskog sporazuma ovu parolu čitali samo na poljskim ili slovačkim borilištima. U Beogradu davno nije održan nijedan značajan politički skup a da na njemu nisu učestvovale "delije" i "grobari", bez međusobnih sukoba i incidenata. Poznato je kakvu su bruku Srbiji naneli navijači u Đenovi 2010, kada se iz grupe od oko 1.600 navijača izdvojilo njih 300 koji su napravili haos. Putovali su o trošku nekih klubova i darodavaca, da bi nas tamo brukali.
I sve to za naše pare!
