Nije neuobičajeno da neko ne može da se seti zašto je ušao u sobu, imena osobe koju je upravo upoznao, da ne zna gde je parkirao automobil.
Stručnjaci ističu da neki propusti u pamćenju nisu razlog za zabrinutost, ali traženje stručne pomoći za rane znakove upozorenja može smanjiti rizik od njihovog napredovanja.
Koliko je zaboravnost deo normalnog starenja?
Svi postajemo malo sporiji sa godinama, a mnogi od nas postaju malo zaboravniji, kaže profesorka psihologije Karin Ansti, direktorka Instituta za budućnost starenja na Univerzitetu New South Wales u Sidneju. Ovo se dešava čak i kada smo mladi i lišeni sna, piše „The Guardian“.
Jedna uobičajena žalba je osećaj da vam je nešto „na vrhu jezika“, ali se ne možete setiti, na primer, imena osobe ili filma, prenosi Tportal.
Druga je privremeni gubitak stvari poput mobilnog telefona ili ključeva.
„Mi to nazivamo normalnim iskustvom starenja;“ povremeno zaboravljajući gde ste nešto ostavili“, kaže Ansti.
Takođe je normalno da vam stvari postanu teže za obavljanje ili da vam traju duže nego ranije. Profesorka Ejmi Brodtman, neurolog i šefica Inicijative za kognitivno zdravlje na Univerzitetu Monaš u Melburnu, kaže da brzina obrade informacija može da se uspori sa godinama, što može biti frustrirajuće i zabrinjavajuće za ljude koji su navikli na visok stepen efikasnosti.
„Često mi dolaze veoma uspešni ljudi i kažu: ‘Ne mogu da radim kao ranije, počinjem šest zadataka odjednom i ne stignem do šestog.’“ To je sasvim normalno, smatra ona
Kada bi trebalo da se zabrinete
„Ako povremeno zaboravite gde ste ostavili ključeve ili ih pronađete u vratima ujutru, to nije nužno razlog za zabrinutost“, kaže dr Majkl Vudvord.
Ako se dešava često, sve češće ili uključuje ozbiljnije propuste, kao što je ostavljanje šporeta upaljenog celu noć ili ostavljanje vode da teče, može biti ozbiljnije.
„Problemi sa jezikom mogu biti rani znak demencije, posebno ako govor počne da zvuči kao ‘salata od reči’“, kaže dr Dezmond Grejam.
Ako imate blokadu u pronalaženju reči, to može da bude zabrinjavajuće.
Vudvord kaže da je povremeno mešanje imena dece ili unučadi u redu, „ali ako stalno zaboravljate imena troje od četvoro unučadi, to je zabrinjavajuće“.
„Jedna od klasičnih karakteristika Alchajmerove bolesti je da ljudi počinju da gube razum“, kaže Brodtman.
Normalno je da se izgubite dok vozite negde gde nikada niste bili, ali ako neko stalno ima problema da pronađe put do poznatih mesta, to bi mogao biti znak zabrinutosti.
„Mi to nazivamo topografskom ili geografskom dezorijentacijom, i to je nešto novo jer bi trebalo da imate te informacije u glavi“, smatra ona.
Brodtman kaže da ako nešto ima emocionalni značaj i privlači vašu pažnju, a vi to zaboravite, to bi mogao biti znak demencije.
„Ako je nečiji najbolji prijatelj umro pre dva dana i ta osoba je znala za to, a tokom razgovora im kažete ‘Ta osoba je umrla, kada je bila sahrana’ i oni se toga uopšte ne sećaju, to je zaista zabrinjavajuće“, smatra profesorka.
Ponavljanje iste priče u razgovoru može biti rani znak, kaže Vudvord.
„Ako tokom jednog telefonskog razgovora kažete: ‘Jesam li vam rekao da je komšija preko puta zasadio…’ i nekoliko minuta kasnije opet isto, to je zabrinjavajuće“.
„Ulazite u sobu i zaboravljate zašto ste ušli, to se dešava svima i češće je rezultat gubitka pažnje“, kaže Ansti.
Ljudi sa ADHD-om ovo doživljavaju tokom celog života. To se dešava kada niste fokusirani na ono što radite, pa pre nego što završite jednu stvar, vaš um već prelazi na sledeću.
Šta još može izazvati zaboravnost?
Anstu kaže da postoji mnogo razloga zašto inače kognitivno zdravi ljudi mogu iskusiti gubitke pamćenja.
„Majke sa malom decom koje ostaju budne celu noć zaboravljajući gde su parkirale auto ili ne mogu da pronađu ključeve, takvi propusti su svakodnevni“, objasnila je.
Neki ljudi doživljavaju takozvanu „moždanu maglu“ nakon infekcije kovidom-19, a zaboravnost ili problemi sa pamćenjem takođe mogu biti neželjeni efekti hemoterapije ili lekova za spavanje ili bol.
Hronični stres takođe može imati negativan uticaj, posebno na kratkoročno pamćenje.
Zaboravnost ili rasejanost ne moraju nužno značiti veći rizik od demencije, ali mogu otežati prepoznavanje ranih faza.
„Izazov sa blagim kognitivnim oštećenjem je taj što ljudi to često pripisuju normalnom starenju“, kaže Grejam.
Istovremeno, ljudi koji su visoko funkcionalni, ali su u ranim fazama ozbiljnijeg kognitivnog pada, takođe mogu biti teže prepoznati, kaže Ansti.
„Oni znaju da su regresirali i osećaju da nešto nije u redu, ali pošto i dalje dobro prolaze na kognitivnim testovima, možda neće pokazati objektivna oštećenja u ranoj fazi, tako da im se neće dijagnostikovati tako rano kao nekom drugom“, objašnjava ona.
Samo oko jedna od deset osoba sa ranim znacima – takozvanim blagim kognitivnim oštećenjem – razvija demenciju, kaže Grejam. Postoji niz intervencija koje mogu smanjiti rizik od progresije, kao što su bolja ishrana i vežbanje, posebno ako se problem otkrije rano.
Svi stručnjaci preporučuju što pre posećivanje lekara, posebno ako prijatelji, porodica ili kolege takođe primete promene.
„Čak i ako ljudi misle da to nije ništa ili da su zabrinuti zbog nečega što je samo normalno starenje, ohrabrujem ih da posete lekara“, kaže Grejam.
