Po oslobođenju Vranja, septembra 1944. godine, bioskop ponovo radi. Sreten Vasiljević, vlasnik bioskopa u zgradi Zanatskog doma koji je uporno tražio i našao svoju kino-aparaturu u Bugarskoj, nastavio je sa familijom da pušta filmove za narod. Prikazivao je one koje je već imao, ali i dokumentarne filmove koje bi mu nova vlast davala, posebno ruske. Tako je bilo sve do nacionalizacije i oduzimanja kino-aparature, 1948. godine. O tome svedoči sin Sretenov, Milivoje Vasiljević – Mile Đerko.
– Otac je puštao filmove, a ja sam nabavljao karte. Tako je bilo i tog 28. aprila 1948. godine. Otišao sam po karte sa novcem u džepu. Tada su se unapred plaćale i karte i porez. Majka Leposava savetovala je oca:
– Dete da ne ide, priča se da je donet zakon i da sve oduzimaju.
Otac, velika dobričina, čovek koji u životu mrava nije zgazio, bio je ubeđen da niko neće da mu oduzme njegov bioskop. "Svi znaju. Lepo, da je naš, s mukom smo ga stekli", odgovorio je i poslao me po karte – priča Mile Đerko o nastavlja: – Uveče su došli popisivači. Ocu su saopštili da je bioskop narodna imovina. Popisali su sve, čak i karte. Zapisnik je overio Panča Bata Filjković, nacionalizator u prisustvu Raše Mojsilovića, uglednog građanina, kao svedoka. Otac je sve to primio hladno. Uspeo je samo da ih pita:
|
Uspomena na bioskopdžije |
– E, pa, gospodo, šta ću sada ja da radim?
– Nema "gospodo"! Druže, kapu u šake i napolje!
Nakon toga bioskop je nastavio da radi povremeno. Puštali su se filmski žurnali, filmovi o socijalističkoj industriji, a potom i ratni. Nova vlast je i te kako shvatila značaj filma, a posebno filmskog žurnala.
Bioskop u Vranju postaće pravi 1960. godine kada je Gradski narodnooslobodilački odbor preuzeo zgradu Zanatskog doma i bioskopsku salu koja je nacionalizovana i oduzeta od Udruženja zanatlija. Za prvog direktora postavljen je Aleksandar Aca Stojmenović, koji će tu dužnost obavljati do odlaska u penziju 1977. godine.
– Aca je bio simbol vranjskog bioskopa za to vreme. Tokom predstava koje su bile prvo u 18 časova, a kasnije i od 20 časova, šetao je po sredini sale između stolica. Njegov običaj je bio da prodornim glasom povremeno vikne: "Zabranjene semenke, grickanje i štipkanje." Znao je više puta da kada oseti da neko gricka semenke upali svetlo, prekine film i dotičnu osobu izbaci napolje – priča 74-godišnji Andreja Jovanović, bivši direktor bioskopa od 1982. do 1989. godine.
U to vreme prikazivali su se partizanski filmovi, ali i vestern, posebno "Vinetu i Old Šeterhend", potom filmovi o Tarzanu, indijski i meksički filmovi, kao "Mama Huanita". Bilo je i kultnih, poput "Prohujalo sa vihorom", "Orkanski visovi" i drugi. Čekalo se u redu za karte, posebno ako su glavni glumci bili Gari Kuper, Bert Lankester, Džon Vejn
