– Dolazili su već izvršioci, nisu bili neljubazni, oni samo rade svoj posao. Mi te što dolaze da plene stvari zovemo fenderaši. Treba da naplate deo mojih dugova za neplaćene račune za grejanje, vodu i ostale dažbine – započinje svoju priču pedesetdevetogodišnji Nenad Pantić, dugogodišnji viljuškarista u propaloj farmaceutskoj kompaniji Jugoromedija i avangardni muzičar koji je svojim neobičnim tekstovima i muzikom, odavno skrenuo pažnju na sebe.
Primio je nedavno reportere "Vesti" u svoj hladni stan u kojem temperatura jedva da dostiže 10 stepeni, a radijatori su isključeni još jesenas na Pantinu molbu.
Režiser radničke klase
Želimir Žilnik, čovek koji je genije za razumevanje socijalnih tema i problema propale radničke klase, veoma se zainteresovao za slučaj avangardnog muzičara i najavio da će na proleće početi da snima dokumentarno-igrani film u kojem će Panta tumačiti samog sebe.
– Pročistio sam odžak i sve pripremio za peć na drva ili takozvanu bubnjaru koju će mi pozajmiti jedan prijatelj, ali nemam hrabrosti da je montiram i založim, jer greh je da mi zaplene baš tu peć koja nije moja, a i to malo drva. A šta da radim, to su mi najvrednije stvari u stanu, televizor, gitaru, pojačalo, sve sam rasprodao. Preostali su stari šporet koji je pokvaren i frižider koji su napunili 27 leta – uz kiseo osmeh konstatuje Panta. Preostalo mu je da uz beli luk, kurkumu i zeolit održava svoje zdravlje, tj. zdrav duh koji je trenutno njegovo najveće bogatstvo.
– Spavam u hladnom, noću me vrlo često probudi drhtanje, jer se smrzavam, ali neću da ova priča ispadne kuknjava, borim se ja sa svojom mukom i jedino što me izluđuje je ta neizvesnost, kao neki ilegalac sam u sopstvenom stanu, imam tri špijunke i reze, i svaki zvuk me uznemiri, odmah trčim do ulaznih vrata i proveram da li su to izvršioci. Mada mi je jedan čovek dobronamerno došapnuo da su moj slučaj plenidbe imovine prolongirali za sredinu januara, ja opet strahujem. Nisam ni kriminalac ni neodgovorni građanin, žrtva sam tranzicije i nisam kriv što sam ostao bez posla i dobio na sudu da su mi dužni 14 plata, a šta mi to vredi kad je firma otišla u stečaj. Živim od 8.000 dinara socijalne pomoći i ne mogu da platim račune – jada se Nenad.
– Već dugo sam korisnik narodne kuhinje u Crvenom krstu i Zrenjaninu, i svakodnevno idem na kazan, kako se to kaže, i nije me sramota. Upoznao sam tamo puno časnih i nesrećnih ljudi, koji su prošli slično kao i ja. Rambo Amadeus, veliki prijatelj i ljudina koja je uvek tu da pomogne, još neki prijatelji i ja odlučili smo da simbolično obeležimo 22. decembar, nekadašnji praznik JNA. Sviraćemo u jednom zrenjaninskom klubu koncert koji smo simbolično nazvali Drugi kazan, jer je u narodnoj kuhinji Crvenog krsta već previše ljudi, a kao što znate, vojska se nedavno vratila u zrenjaninsku kasarnu, a po tradiciji vojska je uvek bila uz narod, pa eto još jednog kazana, za nas gladne i nemoćne – veruje Panta.
