Mnogi ljudi veruju da su signali zavisnosti kod drugih očigledni i da bi ih uvek prepoznali, ali praksa pokazuje da se najraniji pokazatelji često zanemaruju ili pogrešno tumače.
Razlog nije samo nedostatak informacija, već i sama naša sklonost da potcenjujemo rizike koji nam se čine dalekim ili nerelevantnim.
U ovom tekstu razmotrićemo najčešće psihološke, socijalne i spoljne faktore koji utiču na to da problem ostane nevidljiv u početnim fazama, i objasnićemo zašto je pravovremena reakcija ključna za sprečavanje ozbiljnih posledica.
„Meni se to ne može desiti” – mit o ličnoj otpornosti
Jedan od najrasprostranjenijih mitova jeste uverenje da smo otporniji od drugih kada je reč o zavisnosti. Ljudi često smatraju da imaju dovoljno snage i samokontrole da izbegnu rizike zavisnosti, verujući da se gubitak kontrole dešava samo onima koji su slabog karaktera, neodgovorni ili problematični. Međutim, zavisnost se ne javlja samo kod jednog tipa ljudi. Ona ima raznovrsne uzroke i nastaje kod ljudi različitih godina, profesija, obrazovanja i karaktera.
Jedna interesantna činjenica je i ta da mnogi ljudi koji se leče od zavisnosti u odmaklim fazama lečenja priznaju da su dugo potiskivali prve znake, ne zato što ih nisu videli, već zato što nisu želeli da poveruju da se situacija događa baš njima. To potvrđuju i brojni stručnjaci, uključujući timove iz klinike Dr Vorobjev, koji ističu da je mit o ličnoj otpornosti jedna od glavnih prepreka za rano traženje pomoći.
Postepeno napredovanje – kada mali koraci ostanu neprimećeni
Sama zavisnost ne nastupa preko noći. Ona napreduje sporo, ponekad toliko diskretno da osoba dugo ostane uverena da ima sve pod kontrolom. Male promene u dnevnoj rutini, povećanje tolerancije na supstancu, traženje opravdanja za njenu upotrebu ili emocionalno oslanjanje na nju često deluje bezopasno, čak i racionalno.
Upravo zato naše okruženje igra veliku ulogu. Kada prijatelji ili porodica normalizuju određeno ponašanje, ono postaje još teže za prepoznavanje. Na primer, na Balkanu je ispijanje alkohola široko prihvatljivo, a neretko se daje i deci da ga konzumiraju. Dostupnost stručne pomoći, kakvu nudi svaka adekvatna bolnica za bolesti zavisnosti, može biti presudna za razumevanje ranih faza problema i sprečavanje daljeg razvoja.
Psihološki mehanizmi koji zamagljuju realnost
Naš unutrašnji sistem odbrane često radi protiv nas kada je reč o priznavanju problema. Ljudi nesvesno koriste psihološke mehanizme kako bi očuvali samopoštovanje i unutrašnju stabilnost dok uveravaju sebe da je sve u redu. Najčešći mehanizmi koji se koriste su:
- Racionalizacija: osoba nalazi logična objašnjenja za svoje ponašanje („Treba mi ovo samo da se opustim posle posla”).
- Negiranje: odbacivanje činjenica koje ukazuju na problem („Mogu da prestanem kad god poželim”).
- Poređenje: fokus na one koji koriste više ili češće („Nisam ja kao oni koji ne mogu dan da izdrže”).
- Selektivno pamćenje: osoba se seća samo „dobrih” trenutaka povezanih sa upotrebom, a negativne potiskuje.
Sve ove odbrane mogu biti toliko snažne da čak i kada se pojave jasni signali zavisnosti, osoba ih posmatra kao prolaznu fazu ili posledicu nečega drugog.
Okruženje koje ne prepoznaje ili minimizira problem
Važan faktor u potcenjivanju rizika je i način na koji okolina reaguje. Neki se plaše da će narušiti odnos sa osobom ako pokrenu temu zavisnosti, dok drugi ni ne umeju da prepoznaju rane znakove.
Ponekad okruženje čak nenamerno podržava rizično ponašanje. Na primer, ljudi kroz šale i podsticanje ohrabruju ponašanje koje dovodi do zavisnosti. Uz to se često ozbiljni razgovori izbegavaju i sve se relativizuje rečenicom da “svi to rade/konzumiraju”. Ovaj vid podrške, iako nenameran, produžava vreme potrebno da osoba potraži pomoć.
Kada rani signali prerastu u vidljive posledice
Kada se rani znaci ne prepoznaju ili ih osoba aktivno potiskuje, dolazi do faze u kojoj su problemi toliki da ih je nemoguće sakriti. Javljaju se problemi s koncentracijom, raspoloženjem, međuljudskim odnosima i profesionalnim funkcionisanjem. Zdravstvene posledice poput umora, poremećaja spavanja, i pogoršavanja fizičkog zdravlja, takođe počinju da se gomilaju.
U ovom trenutku postaje jasno da je potrebna stručna intervencija, ali nažalost što se kasnije reaguje, to je proces oporavka duži i zahtevniji.
Kako pravovremena reakcija menja tok oporavka
Pravovremeno reagovanje može potpuno promeniti tok oporavka. Kada osoba potraži pomoć u ranoj fazi, mnogo je veća verovatnoća da će se brzo stabilizovati i sprečiti razvoj težih posledica.
Brza intervencija omogućava pacijentu da lakše uspostavi kontrolu nad svojim ponašanjem, skraćuje dužinu terapijskog procesa, nanosi manje emocionalne i socijalne štete, i smanjuje rizik od ponovne zavisnosti.
Uz profesionalnu podršku, edukaciju i uključenost okoline, oporavak postaje realan i održiv cilj.
Zaključak
Rani razvoj zavisnosti često ostaje neprimetan zbog kombinacije psiholoških mehanizama, nedostatka znanja i mitova o ličnoj otpornosti. Ipak, razumevanje ovih faktora ključno je za blagovremeno delovanje. Kada se na vreme prepoznaju simptomi zavisnosti, proces oporavka je znatno efikasniji i manje opterećujući. Ignorisanje znakova dovodi do toga da se simptomi zavisnosti prodube i ugroze zdravlje, porodicu i svakodnevni život.
Ako ste se ikada susreli sa sličnim situacijama, ili imate pitanja i razmišljanja o ovoj temi, podelite svoje iskustvo u komentarima. Vaša priča može pomoći nekome ko se možda upravo nalazi na početku ovog puta.
