Novinarka “Vesti”, Katarina Despotović, objavila je svoju treću zbirku poezije i petu knjigu “Grobovi pesnika”. Kako nam je rekla u intervjuu koji smo tim povodom uradili sa njom tema je “pevanje o smrti, prolaznosti i bolu u slavu pesme i života”. Knjiga je štampana u malom tiražu, a svi koji bi želeli da je pročitaju, mogu je potražiti u Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu, kao i ostale njene knjige.
Iza objavljene zbirke, stoje četiri knjige: zbirka poezije “Pero u kljunu ptice”,
roman “Meta u ogledalu”, roman “Margaret” i zbirka poezije “Ćutim i slušam
pesmu”. “Pero u kljunu ptice” i “Meta u ogledalu” su dela koja je prva objavila i sa
kojima se predstavila u Biblioteci Vukovog zavičaja u Loznici, na vrlo posećenoj
promociji, dok je roman bio i jedan od kandidata za NIN-ovu nagradu, na predlog
urednika Izdavačke kuće “Presing”, Predraga Milojevića.
Katarina, objavila si novu zbirku poezije. O čemu je reč, šta je tematika,
motivacija, koje su ambicije?
Zbirka poezije “Grobovi pesnika” je moja peta knjiga i treća zbirka koju sam
objavila. Pevam o teskobi nošenja talenta, o mučnom načinu na koji se pesma rađa,
ali i o slavi pesnika koja je, možda, subjektivna i pojedinačna, umišljena, a možda i
zaslužena i opšte priznata. Najtačnije i najslikovitije bi bilo kazati da je to pevanje
o smrti, prolaznosti i bolu u slavu pesme i života. Ne mora se pisati samo ljubavna
poezija da bi se slavila ljubav jer je i sam motiv ljubavi vrlo kompleksan. Dakle, na
pitanje šta je motivacija, jedan od odgovora bi mogao biti i da je motivacija –
ljubav. Ne bih o ambicijama. Nema ništa smešnije od ambicioznog umetnika,
pisca, pesnika.
Zašto misliš da je ambiciozan pesnik smešan? Treba li on da “tone” da bi
došao do visina?
Upravo tako. Inspiracija je plod melanholije, samoće, a ne težnje i želje da nam
neko aplaudira i da nam se divi. Pesma je vredna samo ako se sama migolji, ako
prosto mora da se kaže, kako bi puls pesnika bio dokaz da je stvaralac živ, da ima
srce, da ono kuca. Možda će sada neko reći “aha, ali šta je sa onim što pišeš po
društvenim mrežama”. Da, to što sebe nazivam genijem jeste iz toga što sam svesna da to što pišem vredi, ali nikako ne mislim da će moja poezija postati opšteprihvaćena, stavljena u čitanke. Imam ja jednu svoju lepu misao “pisac je rob svoga talenta, ali taj talenat mu daje svu slobodu”.
Koji je Tvoj uzor od pesnika, nekadašnjih ili sadašnjih?
Moji uzori su Stevan Raičković, Milan Rakić, Rade Drainac, Branko Miljković…
Zbirka poezije “Kasno leto” Stevana Raičkovića je sam krem intelektualne misli i
poezije, stvaralaštva uopšte. Kada želim da pišem puno čitam. Najviše Stevana
Raičkovića i to me toliko ponese da sam puna motiva, utisaka, praska. Možda se
desi da je neki motiv sličan njegovim motivima, neka pesma podseća na neku
njegovu, ali kako današnji svet čita ili malo ili nikako pa i među samim pesnicima,
niko to neće primetiti.
Možeš li, za kraj, da nam “predstaviš” bar tri Tvoje pesme?
Svakako. Evo, možda ove:
Orošeni stihovi
Pala je rosa na sve moje pesme.
Isparavaju se na suncu i ne ostaje ništa.
Telo više nije telo nego zemlja.
I duša više nije duša nego krv.
I tako me jede vreme, i jutro i večer.
Služim starome satu da jače, silnije kuca.
Puca mi vilica od jeda i prkosa.
Više sam stub neg prav čovek.
Njiva koja sanja
Nemoj me terati da uprežem volove.
Kuća mi je prenaseljena, njiva pusta.
Nije vlažna reka, ni oblak, nego moja usta.
Gladna sam snova.
Nemoj me terati da odajem tajne.
Koje baš niko niti vidi niti čuje.
Jer ugasnuće na nebu zvezde sjajne.
Psuje. I Bog. I đavo. I čovek.
Kroz plač
Ne pišem ja pesme već plačem.
Pitali me papagaji zašto se šarenim.
Šta da im kažem? Ćutim.
Gledaju me kako zalazim za palme.
More me mori, okeani tište.
Sve trepti.
Duša mi je puna zemlje i umire.
Pitali me ljudi pred jutro – Što ćeš?
Što mogu?! Sanjarim vetar i metem.
Metlom.
Zov je uvek napuklo vreme.
Životinje govore među sobom.
Šta mogu da im kažem?
Šta mogu da mi kažu?
