Kada se trenira slon, još kao bebu vežu ga za nogu s jakim kanapom. Bez obzira kako snažno povuče kanap, ne može da ga prekine i da se oslobodi.
Slon konačno, nakon mnogo bezuspešnih pokušaja, dođe do zaključka da se kanap ne može prekinuti. Kada slon izraste u “grdosiju” od tri-četiri metra visine i preko pet tona težine, jednostavnim stavljanjem kanapa oko njegove noge on se veže za određeno mesto. Iako bi sada mogao jednostavno da prekine bilo kakav kanap, slon je ubeđen da to nije moguće jer je od malih nogu limitiran u apsolutnom ubeđenju da je taj kanap nemoguće prekinuti i to više nikada i ne pokuša.
Mudre reči profesora Liptona
U svetlu razvoja naših života i spoznaja, mogli bismo da se zapitamo koje nas to priče iz mladosti i verovanja drže čvrsto i moćno u podsvesnom uverenju koje nas sprečava da ispoljimo svoj pravi potencijal, svoje stvarne sposobnosti? Programirani smo u uverenju da je naša životna sudbina zapečaćena tako što smo naš genom stekli iz kolekcije gena naših roditelja i predaka.
Jesmo li dakle imali sreće da nasledimo gene zdravlja i vitalnosti ili smo primaoci loših gena koje izazivaju Alchajmerovu bolest, kardio-vaskularnu bolest ili rak? Prema rečima profesora Liptona, a na osnovu ozbiljnih istraživanja, ne postoji gen koji izaziva rak. Kao i na primeru slona, pored nasleđivanja gena mi takođe stičemo uverenja odnosno percepcije koje potpuno nesvesno preuzimamo u periodu do sedme godine života. Konačno se došlo do zaključka da ove podsvesne percepcije kontrolišu preko 95 odsto naših životnih iskustava.
Od 1990. nova nauka – epigenetika – naglašava da okolina, i što je još važnije, naša percepcija okoline kontrolišu našu genetsku aktivnost. Znanje, odnosno spoznaja je moć, a nedostatak spoznaja je nedostatak moći i slabost. Jednostavno, “pogrešna pretpostavka” ustvari je nedostatak moći.
Geni ne nose bolest
Dok se nauka žestoko trudi i ulaže svoju težnju u identifikovanje defektnih gena, samo oko jedan procenat bolesti je zapravo posledica gena. Do sada je utvrđeno da je čak 90 odsto bolesti posledica stresa, načina života i razmišljanja i njihovih uticaja na aktivnost našeg organizma.
Valjana je pretpostavka da je preostalih devet procenata nedefinisanih uzroka bolesti više posledica stresa nego gena, dakle slobodno možemo zaključiti da preko 95 odsto bolesti nema nikakve veze s nasleđem, s genima naših predaka, već s nečim na šta mi imamo presudni uticaj.
Rešenje krize u zdravstvu nije u ulaganju više novca u procenu genetskog koda. Javnost bi trebalo da bude “reprogramirana” znanjem uticaja epigenetike u našim životima, a time bi zdravstvena kriza bukvalno nestala. Pošto smo u stanju da kontrolišemo svoje okruženje i naše percepcije istoga, kako epigenetska nauka osvetljava, mi nismo žrtve našeg nasleđa već gospodari naše genetske i svake druge sudbine, koju možemo nazvati i sudbinom našeg ponašanja.
Dakle, sledeći put kada vas doktor puno pita o istoriji bolesti u vašoj porodici, znaćete zašto morate da promenite doktora. Ipak, pre nego potražite drugog doktora, pročitajte sledeću priču.
Savet doktora
Dođe čovek kod jednog beogradskog doktora u ordinaciju i žali mu se kako je nervozan, kako se stalno svađa sa ženom, pa pita za savet šta da radi. “Nema problema”, kaže doktor “pešačite dnevno 15 do 20 kilometara i sigurno će vam biti bolje i nećete se svađati sa ženom.” Prošlo nekih 20 dana kada doktoru zazvoni telefon. “Halo,” javlja se pacijent. “O to ste Vi”, iznenadi se doktor i upita ga da li se i dalje svađa sa ženom. „Ne, nikako,“ kaže pacijent zadihano. “Pa to je super, a kako je ona?” upita doktor. “Nemam pojma, doktore, ja upravo ulazim u Budimpeštu!”
Utvrđeno je da je čak 90 odsto bolesti posledica stresa, načina života i razmišljanja i njihovih uticaja na aktivnost našeg organizma.
