Sirius je najsjajnija zvezda na noćnom nebu Zemlje. Ime  ove zvezde vodi poreklo od staro-grčke reči i „seirios“, što znači užaren, usijan.

Jedna od nama najbližih zvezda, i dalje se približava Suncu tako da joj lagano raste sjaj. To će trajati sledećih 60 000 godina a nakon toga, rastojanje između Siriusa i Sunčevog sistema će početi da raste. Ipak Sirius će ,izuzimajući Sunce, i dalje biti najsjajnija zvezda na nebu Zemlje sledećih 210 000 godina.

Sirius je vidljiv od kasne jeseni do ranog proleća na geografskim širinama manjim od 75 stepeni. Ova zvezda je dvojna u sazvežđu Veliki Pas (Canis Major).

Nemački matematičar i astronom Fridrih Besel je, posmatrajući kretanje Siriusa 1843. i 1844. primetio male nepravilnosti u njegovoj putanji što je navodilo na zaključak o postojanju bliskog, ali nevidljivog pratioca koji svojom gravitacijom kvari ovu putanju.

Osamnaest godina kasnije, američki astronom i konstruktor teleskopa, Alvin Klark, otkrio je u blizini Siriusa drugu zvezdu. Kasnije je utvrđeno da se ova zvezda kreće po izduženoj eliptičnoj putanji oko Siriusa.

Dakle možemo govoriti o zvezdanom sistemu Siriusa koji se onda naziva Sirius A, a njegov pratilac Sirius B. Sirius B je težak za osmatranje zbog zaslepljujućeg sjaja Siriusa A. Ipak, pomoću dobrog teleskopa i sa specijalnom blendom koji blokira svetlost sjajnije zvezde, moguće ga je snimiti.

Sirius A ima duplo veću masu od mase Sunca, dok je Sirisus B beli patuljak veoma velike mase koja iznosi 0,98 procenata mase Sunca dok je njegova masa spakovana u zapreminu veličine naše Zemlje u grubo računajući.

Sirius B se nalazi na kraju svog zvezdanog života jer je potrošio svoje nuklearno gorivo te su u njemu prestale nuklearne reakcije koje pretvaraju vodonik u helijum. Ova zvezda još uvek svetli samo zato što je još topla.

Stari Egipćani ovu zvezdu su zvali Sotis i verovali su da ova zvezda izaziva poplave Nila jer su poplave počinjale sa njenom pojavom na nebu.

Sezonsko pojavljivanje Sirusa na nebu označavalo je i početak nove godine.

Egipćani su, posmatranjem dolaska Siriusa utvrdili da godina ima 365,25 dana, tj. da godina traje za četvrtinu dana duže nego što se do tada verovalo. Ovu korekciju će mnogo kasnije prihvatiti Cezar prilikom reforme rimskog kalendara.

Heleni i Rimljani su Sirius dovodili u vezu sa Orionom, divovskim lovcem čije se sazvezđe nalazi u blizini. Sirius se od davnina zove Pasja zvezda jer pripada sazvezđu Velikog psa. U susedstvu je i sazvezđe Mali pas. Oba po mitu predstavljaju lovačke pse lovca Oriona.

Kod nas se za zvezdu Sirius zna od davnina jer je je označavala vreme kada valja izvoditi stoku na pašu, odnosno svinje na jasle, te je nazvana Volujarka, Volarica i Volujarica tj. Svinjaruša.

Zvezda Sirius u našim krajevima može da se vidi od jeseni do početka proleća, ali pošto leži ispod nebeskog ekvatora uvek je prilično nisko nad našim horizontom, te njena svetlost prolazi kroz debele slojeve Zemljine atmosfere. Zbog toga je retko vidimo u njenom punom sjaju a titranje vazdušnih slojeva često uzrokuju lake promene u njenoj boji.

Po sazvežđu u kome lezi Sirius se od antičkih dana zove još i Pasja zvezda. U starom svetu se, dugo najtopliji period leta vezivao za pojavu Siriusa u periodu jula i avgusta meseca, te se još od tada,koristi izraz „pasja vrućina“. „Pasji dani“ predstavljaju onaj sparni deo leta kada psi od vrućine lako pobesne. Smatralo se da Sirius koji sredinom leta izlazi sa Suncem dodaje Suncu svoju toplotu što uzrokuje toplo vreme. Isto tako verovalo se da Sirius utiče i na ljude te u vreme pojave ove zvezde, njih, muči tromost i mrzovolja.

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime