Mada su prošle jeseni od EPS-a i drugih donatora dobili novu kuću, Darko i Svetlana Jelić i njihovo sedmoro dece još ne mogu da se usele jer nemaju novca za krevete, šporet, sto, stolice i drugi najosnovniji nameštaj.
– Kada su nam prošlog decembra radnici EPS-a predali novu kuću, koju su nam u kršu, kilometar od našeg ranča, na samoj granici Srbije i Crne Gore, izgradili i osvetlili zaposleni u ovom javnom preduzeću i donatori iz Ivanjice, mislili smo da je našim mukama konačno došao kraj i da naša deca svoje domaće zadatke više neće pisati uz svetlo sveće i petrolejke. Nažalost, prošlo je od tada više od stotinu dana, prošli su Nova godina i Božić, protutnjala je još jedna teška pešterska zima, bliži se i Vaskrs, a mi smo i dalje u mraku.
Ovim rečima požalila nam se nedavno, prilikom prve ovogodišnje posete zabitom selu Janturine na Pešteru, gde se porodica Jelić grčevito bori da opstane na svom ognjištu, Svetlana Jelić, majka sedmoro dece koja strahuje da njeni sinovi Mićo, Miloš, Marko i Marjan i ćerke Marija, Marijana i tek rođena Dragica svetlo i televizor neće dočekati ni do Petrovdana, a možda ni do sledeće zime.
– Dešava nam se nešto baš neobično. Dobili smo toliko željeno svetlo i kuću, a mi smo još u staroj kući gde nema struje. Problem je za neke možda banalan, a za nas nerešiv: ne možemo da se uselimo jer nemamo od čega da kupimo: šporet, frižider, sto i stolice, kaučeve i krevete za decu, posteljinu. Za sve to potrebno nam je oko 2.000 evra, da prodamo svu stoku, mi to ne možemo da obezbedimo, a ako prodamo krave i konje, od čega da živimo? – pita se Svetlana i naglašava da joj najteže pada što ne može da koristi novo kupatilo i što supruga Darka i decu “pere rukama”.
– Nama su u poslednjih 10-15 godina mnogi slali pomoć koja nam je mnogo značila. Svima smo do neba zahvalni, i EPS nam je mnogo pomogao. Nikada nećemo zaboraviti dobrotu direktora ovog preduzeća Milorada Grčića kome nije bilo teško da zbog nas, uprkos brojnim obavezama, iz Beograda dođe u zabito selo Janturine i pomogne nam da izađemo iz mraka. Nikada nećemo zaboraviti ni šta je sve za nas učinio humanitarac iz Novog Pazara Hido Muratović. Nažalost, sve što smo ranije dobijali potrošili smo za hranu, odeću, gorivo… Boreći se za goli opstanak, sada su nam jedina nada dobri ljudi koji će nam, nadamo se pomoći da se konačno uselimo i zauvek završimo sa životom u mraku – dodaje Svetlana.
Kako ističe, ne traže nikakav poseban nameštaj, samo običan smederevac i da imaju gde da sednu i legnu.
– Možda bismo se do sada i uselili da se nije pojavio ovaj belaj sa korona virusom. Nikuda ne smemo, niti nas iko posećuje, svi se zabavili svojom mukom – dodaje glava porodice Darko Jelić.
Pošto su škole zatvorene, a svetla, televizora i kompjutera nemaju, Mićo, Miloš, Marko i Marjan pomažu ocu Darku oko stoke, a konji su im jedina razonoda.
– Odemo povremeno do nove kuće da vidimo kako izgleda život sa svetlom, napunimo mobilni telefon i vratimo se u staru kuću kod oca, majke i sestara. Poležemo sa prvim mrakom da ne trošimo sveće i petrolej, jer ko zna kada ćemo ponovo u Sjenicu i kada ćemo dočekati da živimo kao i drugi ljudi. Ipak, verujemo da je i to blizu – priča Darkov i Svetlanin najstariji sin Mićo (16), koji posle osnovne škole, zbog siromaštva i udaljenosti od Sjenice, nije nastavio dalje školovanje.
– Voleo sam bar da završim neki zanat, da budem električar, valjda zato što sam od rođenja sanjao struju i sijalicu. Ako i ne nastavim školu, potrudiću se da odem kod nekog dobrog majstora koji će me podučiti bar osnovama elektrike. U školi sam puno toga učio, a imam i knjige koje čitam – priča Mićo Jelić.
Auto-put pored kuće
– Darko i Svetlana veruju da njihovo sedmoro dece ipak imaju perspektivu, ako ni zbog čega drugog onda bar zbog činjenice da će auto-put Beograd-Jadran, odnosno deonica Požega-Boljare, proći na pola kilometra od njihove kuće.
– Čuli smo da ove ili iduće godine počinju radovi, biće posla na Pešteru, izaći ćemo iz bespuća, živeće se bolje, niko neće morati da se seli – uveren je Darko Jelić.
Prva pomoć
Povod za posetu porodici Jelić bila je donacija našeg čitaoca S. H. iz Holandije koju je Darku i Svetlani uručio humanitarac Hido Muratović. On im je doneo namirnice, odeću i obuću u vrednosti 50 evra, a uručio im je još 50 evra da im se nađe kad ponovo po gas i sveće odu u Sjenicu.
