Dosad najmasovnija Evropska smotra Srba u dijaspori i regionu okupila je oko 3.000 učesnika koji su se dva puna dana borili za trofeje “Vesti”, ali su se i družili i zabavljali u srpskoj prestonici. Takmičenje nije moglo da prođe bez rodbine koja živi u Srbiji i koja je svaki nastup proživljavala emotivno kao i sami takmičari. U Beogradu se okupilo “šareno” društvo sa svih meridijana, a neumorni reporteri našeg lista tokom vikenda popričali su sa mnogima od njih.
Ko je sve došao na Smotru, kakvi su im utisci, ko ih je bodrio, da li su zadovoljni svojim rezultatom i gostoprimstvom domaćina i organizatora, čitajte samo u “Vestima”.
Milorad Beljić iz Berna život je posvetio folkloru. Ovaj tridesetogodišnjak od najranijeg detinjstva uskočio je u opanke i od tada nikad nije poželeo da ih skine. Na Evropsku smotru folklora stigao je u Beograd sa svojim KUD-om “Karađorđe”, u kojem je stasavao i širio svoju ljubav prema igri. Pored toga što je igrač koji ostavlja srce na sceni, on je i predsednik ovog KUD-a. To je za njega, kako kaže, drugi dom.
– Pre četvrt veka kad sam bio dečak, u Bernu je narod počinjao da se okuplja oko folklora, pa su moji roditelji poželeli da probam i ja da igram i vidim da li će mi se dopasti. To je preraslo u veliku ljubav i volju da i ja učestvujem u tom okupljanju. Naravno, bez njihove podrške ne bih uspeo ništa, a na kraju krajeva, neko je morao i da me vozi na te probe – kroz osmeh počinje Milorad svoju priču.
Rodio se u Bernu, ali osećaj pripadnosti srpskom narodu nikad nije izgubio.
– Moj otac je iz Gornjeg Milanovca, a majka iz Ljiga. Ja celog života idem redovno tamo i uvek se osećam kao kod kuće. Kad god sam nastupao za ovih 25 godina u Srbiji, bake i deke su se trudile da dođu da vide moj nastup. Znam da su jako ponosni na mene – kaže Milorad.
‘
On ističe da je veoma važno da srpski narod koji živi preko granice očuva vezu sa maticom.
– Moramo da držimo do onog što je naše. Ko će ako mi nećemo. Niko nam identitet sačuvati neće do nas samih. Pored crkve i srpskih dopunskih škola, folklorna društva su temelj očuvanja i jačanja te veze. Nema boljeg mesta na kome ćete se družiti, čuvati tradiciju i vežbati srpski jezik od ansambla. Ja sam tu počinjao kao dečak, pa prošao kroz sve faze, a na kraju i preuzeo tu odgovornost da vodim taj ansambl i posvetim mu se u potpunosti – objašnjava Beljić.
Folkloru je dao mnogo, ali je od igranja dobio još više.
– Nastupiti u nošnji je uvek poseban osećaj. Tada sam veoma ponosan što sam to što jesam i još ponosniji sam na svoj ansambl. Tu sam stvorio prijateljstva za ceo život, a pronašao sam i devojku. Da li će biti i buduća supruga, moram prvo da je pitam – kaže Milorad dok sa širokim osmehom posmatra ljubav njegovog života Valentinu Miladinović. Kao i on, svoj život je posvetila folkloru, a na sceni se oseća najbolje. Posvećenost folkloru, putovanja i druženja izrodila se se u ljubav dvoje mladih ljudi. Milorad se nada da će Valentina i on na iduću smotru u Pariz doći kao muž i žena. I mi im to od sveg srca želimo.
Gubi se duh druženja
Iako već godinama sa svojim ansamblom učestvuje na Smotri, Miloradu se ne dopada u šta se to pretvara.
– Moram biti iskren. Nekada su ove smotre bile pune druženja. Sada je taj duh počeo da se gubi, a sve se više potencira ko će koju nagradu osvojiti i ko će pobediti. Znam da je ovo takmičenje, ali ipak mislim da cilj treba da bude prvenstveno čuvanje tradicije i druženje, a taj takmičarski element ne bi trebalo da bude toliko dominantan – iskren je Milorad.
