Dr Tatjana Vlašković Jovićević, psihijatar i psihoterapeut, ukazuje za “Vesti” da od više faktora zavisi hoće li neko postati zločinac, ali pre svega od načina njegovog odrastanja.
– Povremeno čujemo kako je neko iz čista mira ubio nekog ili sve članove porodice, a pritom su ga komšije znale kao mirnog, dobrog, povučenog čoveka. Ima primera i da je neko, s druge strane, uvek bio problematičan, i bilo je samo pitanje vremena kada će da napravi neko “zlo delo”.
Pošto su ljudska psiha i ličnost jako komplikovane i još nedovoljno istražene, ni za koga nikada ne možemo da kažemo da li će nešto loše da uradi. To zavisi od mnogo faktora, pre svega od načina odrastanja i detinjstva – objašnjava nam.
Ne kaže se, prema njenim rečima, tek tako da je detinjstvo baza i temelj celog života, jer, što dete nauči i kako mu se razvije karakter do sedme godine, tako će biti do kraja života.
– Ako je neko u tom periodu ili periodu rane mladosti i adolescencije doživljavao velike traume, u vidu fizičkog, psihičkog, seksualnog zlostavljanja, veće su šanse da takva osoba razvije traumu i kasnije teške psihičke poremećaje, kao što je “border lajn” poremećaj ličnosti, antisocijalni poremećaj ličnosti, depresija, anksioznost. Takve ličnosti su sklone da kasnije u životu teško uspostavljaju bliske odnose sa drugima, da postanu žrtve nasilja u braku, ili da same postanu nasilne, odaju se alkoholu, psihoaktivnim supstancama.
Antisocijalni poremećaj ličnosti, kako ukazuje, jeste poremećaj gde, češće osobe muškog pola, od rane mladosti pokazuju devijantno ponašanje poput čestih tuča, krađa, bežanja iz škole, od kuće, a zbog svega toga bivaju smešteni i u kazneno-popravne domove za maloletne osobe.
– Oni su skloni da bez većeg razloga budu agresivni prema drugima, naročito najbližima, prema životinjama, nemaju empatiju, saosećanje, nemaju savest, te su u stanju da izvrše i najteže zločine na jako surove načine – priča dr Vlašković, uz napomenu da oni najčešće završe u zatvorskim ustanovama, posto često imaju problme sa zakonom, alkoholom, psihoaktivnim supstancama.
Jedan od glavnih problema u ovakvim poremećajima je, ističe ona, tzv. jak afekt, tj. “kratak fitilj”, kako se u narodu često čuje.
– Impulsivni su, nemaju strpljenja, pa i na male provokacije mogu burno da reaguju. Javlja se i tzv. suženje svesti, kada osoba, usled patološkog afekta, prejakih emocija u vidu besa, nije u stanju trezveno da razmišlja, i u tom stanju može svašta loše da uradi, pa i da povredi i ubije. Takav poremećaj se može dodatno pogoršati ako se uzima alkohol, droga.
Stručna pomoć
Treba, kaže dr Vlašković Jovićević, pomenuti da osobe sa psihotičnim poremećajima vrlo retko načine zločin, njih tek jedan odsto.
– Češće su autodestruktivni ili suicidni nego heteroagresivni. Zato, ako neko u porodici ima problem, obavezno treba na vreme da se obrati psihijatru, psihologu, psihoterapeutu, kako bi mu se pomoglo i izbegle teške posledice po njega i njegove bližnje.
Suženje svesti
Dr Tanja Vlašković Jovićević kaže da je jako bitno da neko, ako je načinio neki zločin, obavezno razgovara sa stručnim licima, psiholozima, psihijatrima, kako bi se videlo da li je to uradio pri “čistoj svesti” ili je bio u patološkom afektu i suženoj svesti.
– Tada može da se proglasi manje uračunljivim ili neuračunljvim, što znači da mora da se leči u zatvorskoj bolnici psihijatrijskom terapijom. Time se bave sudski psihijatri, i sam proces otkrivanja zločina je jako komplikovan i delikatan – pojašnjava ona.
