Poslednjih godina srpske „evrointegracije“ postale su mučan proces kojim dominiraju politička i geopolitička pitanja, dok Brisel pokušava da pregovore predstavi kao „tehničko pitanje“. Nakon usvajanja deklaracije sa samita EU i Zapadnog Balkana, Srbiji ne preostaje ništa drugo nego da, po ugledu na Gruziju, suspenduje pregovore o pristupanju.

Ovako novinar Milorad Vukašinović komentariše deklaraciju koja je usvojena na samitu EU-Zapadni Balkan, održanom u Briselu.

Sama deklaracija pouna je uobičajenih fraza o „posvećenosti“, „podršci reformama“, kao i o tome da Eu predstavlja jedino rešenje za mirnu koegzistenciju država regiona za koji je postalo uobičajeno da se naziva Zapadni Balkan – taj termin, kaže Vukašnović, preuzet je iz rečnika agresivne austrougarske politike prema Srbiji i ta politika se danas reciklira u Briselu.

Sve u svemu, Brisel od Srbije traži da se svi sporazumi sa Prištinom sprovedu u delo. U prevodu, da Beograd prizna nezavisnost svoje južne pokrajine. Takođe, traži se i da se naša zemlja u potpunosti prikloni spoljnoj i bezbednosnoj politici Unije, što znači da se, za početak, uvodeći antiruske sankcije, svrsta u antiruski front.

EU integracije mučan proces koji treba prekinuti

Prema Vukašinovićevim rečima, deklaracija govori ono što govori i dosadašnja politika Evropske unije – da pridruživanje Srbije uopšte nije tehničko pitanje, kako se nastoji da se predstavi u medijima, nego je prvorazredno političko pitanje. Uslov evropskih integracija Srbije je praktično, formalno i faktičko priznanje nezavisnosti takozvanog Kosova.

„Mislim da ta deklaracija samo potvrđuje ono što su mnogi ranije, u mnogim strateškim dokumentima javno govorili i upozoravali, to su bili uglavnom naši prijatelji, a to je da Srbija zapravo pod teretom Kosova i Metohije i ukupnom politikom koju Evropska unija vodi prema Srbiji još od početka ratova devedesetih godina, nikada neće postati punopravni član EU i uvek će postojati neki argument, manje ili više validan, koji će to onemogućavati“, objašnjava on.

Odluka da Srbiji nije mesto u EU usvojena je u evropskim krugovima odavno, još sedamdesetih godina prošlog veka i mi moramo da se suočimo sa tom činjenicom, dodaje naš sagovornik. To je, kako smatra, jedini način da Srbija izađe iz političkog i geopolitičkog ćorsokaka koji je postao više nego očigledan i ništa ne može da ga prikrije.

„Posle svega što se dešava poslednjih godina i meseci, to postoje jedan toliko mučan proces, da, mislim da je sad, u ovom trenutku, jedino rešenje da Srbija, ukoliko za to ima političke volje, razmotri eventualnu suspenziju pregovora s Evropskom unijom po uzoru na Gruziju“, izričit je Vukašinović.

„Crna internacionala“ protiv Srbije i Rusije

Za Srbiju je neprihvatljivo bilo kakvo svrstavanje u bilo kakav antiruski front, dodaje Vukašinović.

EU više nije najveći mirovni projekat posle Drugog svetskog rata, kako se to nekada govorilo, radi se ratnoj koaliciji protiv Rusije, u kojoj neki učestvuju voljno, neki zato što su primorani, a neki, poput mađarskog premijera Viktora Orbana ili slovačkog predsednika Roberta Fica odbacuju takav koncept jer smatraju da je to geopolitičko samoubistvo EU.

Sa druge strane, tokom ukrajinske krize, u evropskim krugovima oživeo je stari stereotip, prema kome se Srbi shvataju kao „mali Rusi“. Vukašinović citira istoričara Milorada Ekmečića, koji je govorio da je taj stereotip ključna percepcija zapadnih centara moći prema srpskom narodu.

„I mi možemo koliko god hoćemo da prihvatamo takozvane evropske vrednosti, ali nas će Evropa, Brisel i nama nenaklonjeni centri moći uvek tretirati kao „male Ruse“ na Balkanu. Očigledno je da unutar Evropske unije, koja je jedan vrlo složen mehanizam odlučivanja, postoji jedna „crna internacionala“ koja je izrazito antisrpski i antiruski usmerena. U tom smislu je bilo kakvo svrstavanje Srbije u antiruski front koji se stvara pod okriljem EU akt geopolitičkog samoubistva Srbije jer mi ne možemo da imamo većeg saveznika od Rusije“, kategoričan je Vukašinović.

Srbija u pravu kada nije otišla u Brisel

Srbija je bila potpuno u pravu kada nije prisustvovala samitu, a srpska prazna stolica je upozorenje Briselu. I tu je uskraćivanje otvaranja klastra 3 je najmanji problem. Radi se o tretiranju Srbije kao zemlji koja je trajno isključena iz evropskog razvoja. Prema Vukašinovićevom mišljenju, to što Srbija nije prisustvovala samitu u Briselu je simbolički čin, ali i i jasan stav i politički signal Beograda da se reforme koje se u Srbiji sprovode u Briselu ignorišu. U principu, to pokazuje da nad tehničkim kriterijumima dominiraju geopolitički i politički kriterijumi.

„Voleo bih da je ovo jedna vrsta radikalnijeg zaokreta u odnosu na Brisel. Za sve one koji su prijatelji Srbije, ova odluka ne bi trebalo da predstavlja iznenađenje, s obzirom da smo iz usta Viktora Orbana i Roberta Fica čuli na koji način EU tretira Srbiju u tom takozvanom pregovaračkom procesu. Samo treba citirati dvojicu suverenističkih lidera iz te iste Evrope i shvatiti da je ovo bio jedan iznuđen potez“, ističe Vukašinović.

Istorijsko poređenje odnosa koji EU gaji prema Srbiji, može se povući u odnosima Turske i Brisela, dodaje on i podseća da pregovori o ulasku Turske u EU traju skoro šest decenija. Izgovori su uvek bili tehničke prirode, dok su stvarni razlozi neulaska Turske u EU kulturne, civilizacijske i geopolitičke prirode.

Srbija se tretira na isti način – kao pravoslavna hrišćanska zemlja, koja je evdidentno deo Evrope, takođe se doživljava kao Turska, kao prostor koji ne pripada evropskom civilizacijskom i hrišćanskom krugu koji se identifikuje sa katoličko-protestantskim interesima. Čak i pravoslavne zemlje koje su unutar EU, a koje su postale članice iz raznih geopolitičkih razloga, imaju veoma lošu poziciju unutar EU – tretiraju se kao „podrum Evrope“, što bi bila i pozicija Srbije, zaključuje Vukašinović.