Boj bije pamet u junaka

A. Vučićević - Vesti
EPA-EFE/Laurence Griffiths
Fer-plej pre svega: Novak Đoković i Rodžer Federer

Psihologija u sportu poslednjih godina je sve prisutnija. Pored fizičke spremnosti igrača, sve više govorimo o psihičkoj pripremi i njenoj važnosti za svakog profesionalnog sportistu.

Na terenu često ne pobeđuje najprecizniji šut, već najsnažniji mentalni sklop. O ovoj važnoj sportskoj temi o kojoj se malo zna razgovarali smo sa prof. dr Marijanom Mladenović, sportskim psihologom.

– Poslednjih godina sve veću važnost ima psihološki faktor u sportu. Kao što je kondiciona priprema nekada stidljivo ulazila na terene, tako je danas sa psihologijom. Sport je mnogima jedina profesija, a imamo fenomen da su i deca na neki način profesionalno uključena u sport. Psihologija zahteva sistematski trening, ako je moguće od početka bavljenja sportom. Svaki atleta treba da usavršava svoje slabe tačke, da bude otporniji na stres, da poboljša svoje funkcionisanje, kako bi mogao da se pokaže u punom svetlu – počinje prof. dr Mladenović razgovor za „Vesti“.

Treniranje i psihe

Kako objašnjava, nedovoljna edukovanost trenera upravo u oblasti psihologije dovodi do stvaranja zabluda.

– Nekad recimo treneri imaju potpuno pogrešnu pretpostavku o tome da ako je neko dobar na pripremama, da će tako dobar biti i na takmičenju. A onda se to ne dogodi, a oni se pitaju zašto. Da bi ono što je na treningu uvežbano dobro ispalo i na takmičenju, mora da prođe kroz stabilan i jak psihološki filter.

Položaj ove značajne naučne grane u Srbiji je, kako kaže, na nezavidnom nivou.

– To je onda plodno tle za raznorazne lajfkoučeve, mentalne trenere i slične stručnjake koji mogu da nanesu veliku štetu.

Kako ističe, veoma je važno da sportski psiholog ima i naklonost prema sportu.

– Potrebno je da ima kapacitet da uđe u psihološke finese svake discipline. Ne možete ovo radite, a da ne razumete sam sport. Dobra kopča sa svakim takmičarem se ostvari onda kada on oseti da vi znate kako je to biti u nekoj situaciji i da to savršeno shvatate. A to ne možete ako ne znate pravila i ne razumete šta je za različite sportiste izazov i izvor stresa. Iako se naravno uvek polazi od individualnog nivoa, jer je svako jedinstvena i neponovljiva ličnost, rad se mora prilagoditi i samom sportu. Da li metode rada zavise od toga kojim se sportom bavi? Ne oseća se isto košarkaš kad izvodi slobodno bacanje i teniser uoči servisa.

Očekivanja kao kočnica

Sportski psiholog treba da ublaži pogubni uticaj stresa.

– On zavisi od uzrasta i nivoa takmičenja. Što je viši nivo nadmetanja, to je stres veći i drugačiji kontekst. Olimpijske igre su, recimo, poseban doživljaj. Izazov je, na primer, prelazak iz juniora u seniore. Važno je tu posebno posvetiti pažnju mladom sportisti, ali i baviti se psihološkim treniranjem od najmlađeg uzrasta. I deci je stres kada su tu roditelji, kako se ponašaju, kako trener reaguje… Svaka situacija može biti trauma jer je sport nešto u čemu se efikasnost odmah vidi. Možete ili ne možete. Nije se lako s tim izboriti. Mentalna snaga je neophodna za bilo koju vrstu odmeravanja snaga sa drugima, a sportisti su često prepušteni sami sebi.

Kako objašnjava, uloga trenera je tu vrlo važna.

– Čak i mnogo veća nego što oni sami nekada žele da vide. Oni su često fokusirani na stručni deo, pa zanemare psihološke aspekte. Nekada je značajnije kako su sportisti nešto rekli, nego šta su učinili. Njihova uloga je presudna, posebno kod mlađih. Psiholog treba da bude dragocen savetnik. Može jednom rečenicom, rečju, intonacijom, načinom na koji nešto kaže da motiviše ili poruši samopouzdanje sportistima. Treneri psihologa ne treba da dožive kao rivala i nekoga ko se meša u njihov posao. To je saradnik koji treba svima da pomogne da budu uspešniji.

Kada je reč o pritiscima koje trpe sportisti, posebno reprezentativci tokom velikih takmičenja, sagovornica „Vesti“ ukazuje:

– Medijska invazija i očekivanja naroda mogu da naprave problem, ali, ipak, u profesionalnom sportu to ne bi smelo da bude izgovor. Postoje načini kako da se sportisti sačuvaju od tog uticaja. Naravno da nije isto kada igra za neki tim u nekoj drugoj zemlji. Oni mogu da se lakše distanciraju od uspeha i neuspeha ekipe u kojoj su samo zaposleni.

(Ne)realni roditelji

Sa druge strane, sastavni deo sporta je emocija koju je teže kontrolisati kada se igra za reprezentaciju:

– Pobeda i poraz imaju mnogo dublje značenje. Publika je takođe važan faktor, ali sportisti se uče da otklone njen uticaj kada osete da im ne pomaže. Jedan moj klijent je na primer igrao u stranoj zemlji. On je govorio da voli kada navijači skandiraju, a pošto on njih ništa ne razume, svejedno mu je da li uzvikuju parole za ili protiv njegovog tima. On se postavi kao da ga podržavaju i koristi to navijanje u svoju korist.

Smatra da ne treba zanemariti ni uticaj roditelja.

– Njihova uloga u sportu je veoma važna. Oni takođe mogu da budu kovači uspeha, ali i neuspeha. Volim da kažem da je put do pakla popločan najboljim namerama. Svaki roditelj želi da dete sve svoje talente ostvari. Međutim, načini kako to oni zamišljaju su raznovrsni. Nekada se iz najplemenitije namere proizvede velika šteta, a najgori scenario je kada to i ne uviđaju. Roditelji su značajan oslonac, i važno je da procene koji je način podrške najoptimalniji. Bitno je da budu samokritični, da ne bi radili samo ono što misle da je najbolje, nego da sagledaju da li je ono što misle najdelotvornije. Treba naći pravu meru i nikako ne treba opteretiti decu.

Za kraj razgovora ističe da se nada da će sportska psihologija mnogo više biti primenjena.

– Sportisti moraju da upoznaju sebe, da znaju kako funkcionišu u svim situacijama. Od toga kako se adaptiraju na novu sredinu, kako se ponašaju na terenu, kako upijaju uticaje trenera, publike… Zato je važno da jačaju svoj mentalni sistem od trenutka kada odluče da se bave sportom.

Rituali i amajlije

Rituali u sportu su neizbežna pojava, a sujeverje ga često prati. Kako ističe profesorka Mladenović, to je vrlo diskutabilna tema.

– Uzeću primer Rafaela Nadala koji je prepoznatljiv po svojim karakterističnim pokretima pre svakog poena. Svi znamo njegovo izvlačenje šortsa iz zadnjice i stavljanje kose iza ušiju. Često diskutujem sa studentima na tu temu. Oni smatraju da je sasvim u redu imati takav „obred“ ukoliko on pomaže na bilo koji način. Ipak, sportisti često, da bi pojačali samopouzdanje, razviju neke rituale koji im služe kao amajlije. Kada se dogodi da uprkos tome dožive neuspeh, to im postaje opterećenje. To su kvazisredstva. Recimo, dobijete utakmicu kada ste nosili crvene čarape. Kad je svetsko prvenstvo u fudbalu, članovi južnoameričkih ekipa obavezno se prekrste i ljube krstove. Igrači ne treba da se vezuju za takve stvari kao za izvor samouverenosti jer se to lako preobrati u nesigurnost.

Inat – relikvija, a ne vodič

– Često se govori o čuvenom srpskom inatu kao pokretaču koji nas gura ka vrhu. To je motivacioni pokretač, ali negativan. Kad nas naljute, ponize, pokrenemo se iz prkosa i pokažemo da to možemo. Inat je, kako volim da kažem, naša porodična relikvija. Treba da ga čuvamo, ali ne treba da nam bude vodič. Često me ljudi iz inostranstva pitaju kako to da smo tako uspešni, a mala smo zemlja? Ja mislim da je uzrok tome neka stalna borba u kojoj se nalazimo kao narod. Sport jeste stalno preživljavanje stresnih situacija. Sport je i izduvni ventil Srbima, jedina privredna grana koja stalno napreduje. Ona proizvodi opšti prestiž. Tada je lako indentifikovati se sa uspehom koji zapravo nije naš lični. Ljudi se nekada previše indentifikuju sa uspesima sportista.

Dragoceno učenje

Prof. dr Mladenović ističe da je velika šteta što uglavnom profesionalni sportisti nemaju vremena za školovanje.

– Mislim da je važno da se govori i o obrazovanju, jer nekako je sport usmeren na takav sistem da je veoma teško ispratiti redovno školovanje. A tako ne bi trebalo da bude. Školovanje je važno jer razvija kognitivne sposobnosti, čime god da se bavio čovek. Često su mi klijenti govorili da osećaju da zatupljuju i da bi voleli da imaju vremena da se posvete obrazovanju koje takođe razvija inteligenciju. Sport je često upravo korišćenje inteligencije u jednom specifičnom kontekstu. Zato sport i škola ne bi trebali da budu odvojive kategorije.

Ranije sazrevanje

Sportisti imaju određene specifičnosti u razvoju ličnosti.

– U sportu se postaje afirmisan mnogo ranije nego u nekim drugim profesijama. Imate s jedne strane prirodnu nezrelost, koja prosto ide sa uzrastom, a s druge strane uspeh koji inače u ostalim profesijama dolazi kasnije, kada su ljudi zreliji. Zato imate situacije često da se fudbaleri mladi žene na primer, i zasnivaju porodice. S jedne strane ih stres tera da brže sazrevaju, a s druge strane imaju potrebu da u ličnoj sferi pronađu emocionalnu stabilnost. Onda je sportista stabilniji i u onome što radi.

Sloboda izbora

Prof. dr Mladenović savetuje očevima i majkama da puste svoje sinove i kćerke da sami izaberu sport:

– Ima roditelja koji se naljute kada shvate da dete ne želi time da se bavi. Dete kroz sport uči kako da se izbori za sebe, da poštuje druge, kako da se ponaša u stresnoj situaciji.