Krug je zatvoren na mestu sa kojeg se vinuo u zvezdane visine. Sa "Marakane" je Dejan Stanković otišao na Apeninsko poluostrvo, ostavio nezaboravan trag u Laciju i Interu, postao rekorder po broju utakmica u dresu reprezentacije Srbije (103), prethodno je bio i kapiten našeg nacionalnog tima, a sada je ponovo obukao crveno-beli dres. Nakratko, ali dovoljno da probudi brojna sećanja na dane kada je sanjao da će da osvoji fudbalski svet.
|
Ili si selektor – ili nisi |
Posle svih bitaka, pobeda, poraza i trofeja, Stanković je seo na klupu Udinezea kao pomoćni trener, asistent Andree Stramaćonija i doveo ovu ekipu u Beograd, što je bila idealna prilika da ga još jednom pozdrave i navijači crveno-belih. Sa desetkom na leđima ušao je u igru u 39. minutu umesto Vukana Savićevića, pred preko 15.000 gledalaca, uz vatromet i bakljadu sa severne strane stadiona. Igrao je u završnici prvog poluvremena, sa kapitenskom trakom na ruci, koju mu je uručio Darko Lazović.
A glavni čin subotnjeg događaja na "Marakani" se odigrao na poluvremenu ispred severne tribine, na čijoj ogradi je stajala poruka: "Deki, Zvezda te zove i čeka na tebe!" Zajedno sa kumom i još jednom od legendi crveno-belih Zvonkom Milojevićem i dresom sa brojem devet Gorana Drulića, koji je povređen prošle nedelje u saobraćajnoj nesreći, primio je poklone od predstavnika kluba i navijača. Na terenu su ga pozdravili sadašnji prvotimci, ali i nekadašnji saigrači, među kojima su bili i Perica Ognjenović, Zoran Njeguš i Goran Bunjevčević, a onda se obratio navijačima.
– Stavio sam tačku na svoj dečački san i zatvorio krug jedne fenomenalne karijere. Vi ste čudo, mnogo vas volim – rekao je Stanković.
|
Milojević: Vratiće se na "Marakanu" |
Otišao je potom u svlačionicu, poslednji put skinuo kopačke u svojoj igračkoj karijeri i zadržao se dugo na tom mestu punom uspomena za njega.
– Još nisam svestan svega što mi se dogodilo, potrebno je vreme da se slegnu utisci. Ovo je bio najlepši način da se završi jedna priča i sada mogu da ostanem zakucan za klupu. Svaki oproštaj, u dresu reprezentacije, Interu i sada u dresu Zvezde, veoma je emotivan za mene. U istom trenutku sam i srećan i tužan, ali bih svakom poželeo da doživi ovako nešto. Sada mi je bilo teže nego na debiju 1995. godine, tada sam leteo po terenu – prisetio se Stanković.
Usledila su podsećanja na ljude koji su mu pomogli na početku karijere i najava povratka na "Marakanu" jednog dana.
– Zahvaljujem se Tomi Milićeviću, Vladimiru Petroviću Pižonu, Ljupku Petroviću, "delijama" i mnogim drugim, da ne nabrajam sada sve kako nekoga ne bih slučajno izostavio. Ovo može samo na "Marakani" da se doživi. Ovo je čudo, nešto što je neopisivo. Hvala još jednom i Crvenoj zvezdi i Udinezeu što su mi omogućili ovakav oproštaj. Ušao sam u trenerske vode i pre ili kasnije ću opet doći u Zvezdu. Moram prvo da ispečem zanat. Ovo je ozbiljan posao i ima još mnogo da se uči. A Zvezda sada ima veliko bogatstvo. Klinci izgledaju zdravo i sa upornim i pametnim trenerom kao što je Nenad Lalatović to je prava kombinacija – zaključio je Stanković.
|
Planić srušio Udineze
Stramaćoni zapevao na srpskom
Lalatović: Obostrano davanje |
IGRAČKA KARIJERA DEJANA STANKOVIĆA JE TRAJALA SKORO DVE DECENIJE
Iz Zemuna do zvezda
Proslavljeni srpski fudbaler je rođen u Beogradu 11. septembra 1978. godine, a prve korake je napravio u Teleoptiku iz Zemuna, odakle je došao u omladinski pogon Crvene zvezde. Debitovao je za crveno-bele sa 16 godina, 11. februara 1995. protiv OFK Beograda, a sa 19 je postao najmlađi kapiten u istoriji ovog kluba. U dresu aktuelnog šampiona Srbije je upisao titulu prvaka Jugoslavije (1995) i tri nacionalna kupa (1995, 1996. i 1997) pre prelaska u Lacio u leto 1998. godine.
U dresu rimskog kluba se radovao po jednoj tituli šampiona i pobednika nacionalnog kupa (2000. godine), a ima i dva superkupa (1998. i 2000). Takođe, osvojio je Kup pobednika kupova i Superkup Evrope (1999).
Najveće uspehe je postigao u Interu: pet titula prvaka (od 2006. do 2010) i po četiri kupa (2005, 2006, 2010. i 2011) i superkupa (2005, 2006, 2008. i 2010) na domaćoj sceni, kao i evropska i svetska klupska kruna 2010. godine.
Za nacionalni tim je dao 15 golova na rekordne 103 utakmice. Debitovao je 22. aprila 1998. godine u utakmici protiv Južne Koreje na "Marakani", kada je doneo preokret sa dva gola (3:1), a oprostio se u Novom Sadu pre godinu dana protiv Japana (2:0). Učestvovao je na tri SP i jednom EP, a u Južnoafričkoj Republici 2010. ušao je u istoriju kao prvi fudbaler koji je na planetarnoj smotri branio boje tri nacionalna tima – SRJ, Srbije i Crne Gore i Srbije.
Na privatnom planu, svojim najvećim uspesima smatra trojicu sinova – Stefana, Filipa i Aleksandra, koje je dobio u braku sa Anom, sestrom njegovog nekadašnjeg saigrača iz Crvene zvezde Milenka Aćimovića.
